Autobuska Srbija

Autobusi GSBa su dajdžest Srbija. Ne oni iz centra - fantomska "dvadesetčetvorka", Dorćol - Neimar, za koju svi pretpostavljaju da postoji ali to niko sa pouzdanjem ne može da potvrdi, ne trolejbusi: autobusi, po mogućstvu neka duža linija.

Autobusi su novi, japanski, plavo-žuti, čisti, klimatizovani, ali neredovni, puni, bučni, zagušljivi. Ljudi su sivi, mrki, bledi, bezbojni, čak i kada su živopisni. Vrve, srljaju, guraju, gaze, laktovima odbijaju mimoprolazeće kao da je ulazak u autobus pitanje opstanka. Žure na slabo plaćene poslove, na kojima robovlasniku moraju da vraćaju kusur od minimalca, to jest ako isti uopšte dobiju. Žure i ne znaju čemu žurba, otkaz je i inače neminovan, jer uvek će se naći neko gladniji i očajniji.

Penzioneri u niskom startu udaraju po cevanicama  kariranim kolicima. Mora se do pijace, da se kupe jeftine jagode, šećer u "SOS marketu", krompir, pileća leđa. Podne je, zvezda je u zenitu, glave padaju i pritisak raste ali pijaca je tada jeftinija.

Ljudi imaju između 16 i 70 godina. Mirišu na zapršku, na neopranu kosu, na "Raid Tarme" sa aromom trule pomorandže, na pivo i komadaru, na neki sladunjav popularan parfem, na znoj iz teretane. Nose jeftine plastične cipele i skupe patike i androide. Nose naočari za sunce. Ne volim naočari za sunce, volim da čitam poglede, da rasplićem tekst koji upisuje mreža bora u uglovima očiju. Najtužniji su zgasli, prazni pogledi - Srbija je na bromazepamima i bensedinima, autobusi su  mučni, stondirani tranzicioni "Stairway to Heaven". Ili "Highway to Hell".

Ljudi čitaju šarene novine koje aperkatom, uporno udaraju na najniže emocije. Svuda oko nas je drama i sve je drama, Severina s Kebinim sinom, Jarić s novom devojkom, Jarić bez nove devojke, oće l' Nole, Mimi Kokoš opet nešto lupala. Sin pretukao majku, još jedna žena je silovana i ubijena, još jedan tajkun je tobož na tapetu, još jedno suđenje, još jedna godišnjica, desetine nazovi selebritija sa svih meridijana pokazuju svoje kompjuterski obrađene zadnjice i poprsja. Sve je to smućkano u kakofoniju krvi i seksa, trivijalizovano, silikonizovano, obesmišljeno...dovoljno da posle dvadeset bučnih stranica zaklope taj vrisak  vesti i nastave da, umrtvljeni, gledaju kroz prozor.
Ljudi vole da se guraju i ne prezaju od upadanja u intimnu zonu: nečiji lakat u rebrima ili budža na zadnjici, normalna su pojava. Sukobi nastaju oko prava na presto, to jest na slobodno sedište; plemenski starci pozivaju se na svoje dostojanstvo, ne prezajući od drskosti ako ustreba; mlađi računaju na  mišiće.

Mladi su lepi, preplanuli, polugoli i površni. Oni su tu samo privremeno; nadaju se da će otići negde gde neće brinuti za svoju budućnost, gde će biti poslušni automati za veću lovu. Ideologije su preživljene, angažovanje je besmisleno, obrazovanje je smešno, osim ako ima sasvim praktičnu primenu. Isplativu. Zvečeću.

Sredovečni tranziciozni luzeri su kao baloni pred pucanjem, napunjeni pritajenim gnevom, predrasudama i tradicionalizmom. Okićeni su religioznim simbolima - tu su krstići, svežnjevi lančića sa svetačkim likovima, brojanice, narukvice; koriste se kao apotropajoni i kao iskaz identiteta, oni govore: ja sam ispravan; krstim se s tri prsta, verujem - sasvim pogrešno, doduše - u sudbinu, ispovedam hrišćansku bezuslovnu ljubav, mrzim pedere, žene, mlade, Cigane, strance, Muslimane, Hrvate, gnušam se telesnih nedostataka i prevelike filozofije.

Između oznojenih, nateklih tela gura se prosjakinja sa usnulom bebom, muškarac sa harmonikom svira neku teško prepoznatljivu melodiju.
Kontrolori ulaze, njihovi raskoračeni, spori, široki pokreti govore o opojnom osećaju vlasti nad tuđom sudbinom - ne zovu se oni bez vraga kontrolori! Prati ih mali komunalac koji s ponosom smrdi u svojoj tamnoj uniformi.

Ljudi skidaju slušalice - neki slušaju vesti, neki pozadinsku, neprimetnu, neopterećujuću muziku koja ne traži nikakvu pažnju ili napor. Započinje svađa negde u prednjem delu autobusa: polumrtve ljušture u trenu ožive, propinju se kao merkati, izvijaju vratove, pokušavaju da ustanove šta se događa i odaberu stranu.

Na stanici,  zauzimaju starteška mesta ispred autobuskih vrata, hvataju se za šipku i uleću; ljudska bujica gura vas nazad u dušegupku. Iz nje je nemoguće izaći. Ljudi se bezidejno i beskrvno, sa tupom i upornom revnošću bore da uđu u taj autobus, nervozni su i žure, žure, žure.. Niko i ne razmišlja kuda ide; samo je važno da se bude tu, da JA budem tu jer samo JA sam važan, samo JA polažem pravo. Samo da se uđe, da se sedne, da se stigne, bilo gde, i protiv svih. Možda je tamo bolje. Možda će onda nešto da se desi. 

Iva Radović