Bilo jednom kao i sada

Bilo jednom jedno vreme, isto kao i svako prošlo i svako buduće, bilo je i ljudi i pameti i gluposti i vere i nade, bez razloga i opravdanja, kao i uvek. Bilo je onih koji su gore, koji se sa strahopoštovanjem slušaju, dok ne zamaknu iza ugla i ostave svoja velika obećanja u mala i gladna, kišna srca svojih mučenih sunarodnika koji veruju u čvrstu reč, podvik i autoritet kao zalog za ispunjenje obećanog; i onda, svikli na čekanje, čekaju dva, tri, pet narednih života dok se to obećano konačno ne ispuni tako surovo, da mogu biti sigurni da će pljunuti gorko na svoju pasju sudbinu i usud. Tako ostavljeni, beznadežni, oni neko vreme prazni lutaju po svojim životima, obavljajući iste teške poslove, ne bi li prehranili one koje su napravili i podizali, u nadi da će barem njima svanuti obećano bolje sutra, a onda će se javiti nova nada jer dolaze neki novi, slični prethodnima, ali dovoljno različiti da im se poveruje, jer nada umire poslednja.

Tako je to kada ništa osim vere i nade ne preostaje, i kada nema ni trenutka oduška, niti se više može gledati u nebo i predviđati, jer i nebesa su se promenila, i zemlja i ljudi. Reč se ispraznila kao dvorana duša, i više nema ni značenja ni težine, a ponajmanje istine. Vremena se menjaju samo po tome što više ne vladaju kraljevi, despoti, carevi, i sam pojam vladara je prevaziđen, jer se javlja potreba za nečim novim, još neotkrivenim, apsolutističkim i jednako diktatorskim i imperatorskim, ali ne faraonski nego nekako drugačije, skriveno pod velom božanskog, pod izmaglicom mučeništva, i opravdano velikim stradanjem. I tu se neminovno nameću pojmovi poput pastir, spasilac, mesija. Da, reči su izgubile značenje, promenile suštinu, pa je onda valjda normalno da spasilac ne uđe na magarcu u Jerusalim, nego da se u velikoj čeličnoj ptici spusti na mirisnu poljanu lekovitog bilja, da ne jede presne hlebove, već nevine jaganjce, i da poveća namete jer je prethodno darovao zrno žita. Danas je kao i nekada račun čist, a ljubav je duga, i sve je račun. Dokle god ljudi molećivo gledaju u nebo, ono se šepuri i pravi važno i gluvo, dok god ćute pod teretom muke plašeći se još veće, veća je već došla, dok god veruju i nadaju se, stoje pred ponorom sopstvene zablude, dok god veruju u onu narodnu “samo neka je zdravlje“, zdravstveni sistem se urušava, dok god trpe, ne mogu sačekati nešto bolje.

Ljudi, otvorite oči, oslobodite se straha, ali ponajviše otovorite svoja srca, jer jedino nas ona mogu povesti izvan granica nametnute stvarnosti. 

Ana Radojčić