Biti ili ne biti - na nečemu

Jako je bitno shvatiti da ljudi nikada nisu bili ni na čemu, bar oni od kojih je zavisilo mnogo toga, ako ne i sve. Od početka sveta, ne samo da su pili pisci i novinari, usmeni ili pisani svejedno, koji su imali da slave uspone kojekavih vojskovođa koji su, po pravilu, polazili u osvajanje sveta, kao da idu u ribolov, već svi odreda. E, sad, da li te budale nisu imale predstavu koliki je svet, pod vodom i na njoj, ili su toliko bile na nečemu da im je pohod na jebeni svet bio nešto kao hobi, to nam niko nije pojasnio. Ali, čim se uradi, svaki prokleti kan, knez, lord, ser, aga, fon, o carevima i kraljevima da i ne govorim, digne vosku pa hajde, osvajamo svet pa dokle stignemo. I koliko god je Napoleona i bogova u ludnicama, toliko je bilo i osvajača sveta. To je neki težak poremećaj u ljudskom biću, čim postane glavni u selu, mesnoj zajednici pa i vladi odmah hoće da pokori svet, makar i samo onaj u sopstvenom okruženju. I nije ni važno dokle stigne, dovoljna je jedna pljačka, jedno silovanje, jedna dečja suza pa da se čitav poduhvat okarakteriše kao proizvod sumanutosti. A to što su u ovakvim spektaklima stradavali milioni i milioni miliona potpuno nedužnih čobana, uzgajivača pirinča i maka, radnika, staraca, tek rođene i nerođene dece, veselih devojčica i brižnih majki, nikako se ne može opravdati, a još teže shvatiti. Zato se niko i ne trudi da shvati.

Ipak, kad se malo bolje razmili, ko zna šta bi bilo da se nije na vreme saznalo za opijate? Sve mi se čini da bi bilans današnjeg stanovništva bio daleko niži znajući kakva zver može da bude  neko ko nije ni na čemu.

To znaju i oni koji tranziciju doživljavaju kao pozorišnu predstavu, pa se glumcima prosto nude neograničene količine koječega, od piva u sve većim pakovanjima koje, mislim pivo, po svemu, osim ambalaže, podseća na konjsku mokraću, pa do lepo upakovanih tableta za smirenje, spavanje, protiv anksioznosti, za opuštanje mišića i još koječega. Sve bi to trebalo da posluži da grozota od života bude sagledana iz ugla uspavanog ili polubudnog tranzicionog gubitnika, da mu ublaži doživljaj i samim tim ga poštedi da se liši svog jebenog života. Ne, ne zato što je nekome stalo do njega, već zato da bi se iz mnogih drugih razloga sprečilo masovno ubistvo dobrog dela čitavog jednog naroda.

Moderna vremena u tranziciji, a i šire, teško se prevazilaze ako čovek nije na nečemu. Posebno je poznata stvar da čovek koji nije ni u čemu mora biti na nečemu. To nešto može biti koješta, ali u skladu sa finansijskim stanjem tranzicionog gubitnika to su, uglavnom, cigarete, bensedini i pivo. Tone i cisterne ovih opijata ni izbliza ne mogu da ublaže beznađe tranzicionih gubitnika pod dejstvom adrenalina koji im se neprekidno luči, kao pljuvačka. Čak ni spoj alkohola i lekova ne daje adekvatne rezultate, a možda i daje. Tupost za sve oko sebe, koja karakteriše ove pacijente, samo može da raduje one koji su na vlasti. Jer, kod ovih tupana, umesto da bar i u takvim stanjima proradi neki urođeni, a potisnuti ljudski bunt, opijati samo dodatno ubiju i poslednju potencijalnu klicu volje koja bi mogla bar da pokuša da se suprotstavi postojećem stanju.

Ivan Rajović