Budite donator samom sebi

Čovek je ideja, kao i sve što postoji na ovom svetu sada, nekada, ubuduće. Svaka jedinka životnog oblika je originalna kreativnost i čovek dođe (po sopstvenom mišljenju) najinteligentnije stvorenje, što za ovu priču i nije tako bitno. A šta sve čovek može da bude to ni jedan životni oblik ne bi mogao da dosegne ikada!

Ja volim Čoveka u ljudima i to ne može ni jedno najgore ljudsko stvorenje da izmeni. Dakle, nema tog ljudskog zla kojeg ne mogu da oprostim! Svaki dan je borba u meni za tim humanim ljudskim licem.

Ali, dođu momenti kada me zbuni taj čovek koji je svašta nešto, sa bezbroj ideja, glumatajući bog na Zemlji. Čini mi se da ga je dar svesti načisto sjebao, zaigrao se previše i zato, neka mi bog oprosti na neprihvatanju i neshvatanju frankenštajnovske ideje krpljenja ljudskog grešnog tela kao i spašavanje istog po svaku cenu. Naime, reč je o doniranju organa posle smrti.

Ne mogu to da prihvatim jer opet vidim manipulaciju, izdaju, neveru, nečoveka. Kao da je ljudski život nečiji kapital (a možda i jeste) i taj neko raspolaže ostacima njegovog postojanja, ulažući ih dalje ne bi li zaradio! Da, humano je spašavanje drugog života doniranim organima. Produžava se nečije bitisanje. Život po svaku cenu. Koje su granice naših želja? Jel to želja da se živi večno? Polaganje na pravo da nekome određujemo njegovu “sreću“ vremenskim produžavanjem životnog veka? Dostojanstveni život sa novim srcem, glavom (malo treba i to da se ostvari), ili nekim drugim organom ili polovinom čoveka?

Sećam se priče mog komšije Amerikanca, koji je dobro zarađivao kao žigolo i imao priliku da spava sa babama zategnutog lica (kao onaj lutak u paru sa komičarem koji mu pomera usta), a tela kao violinski ključ uz svu lepotu najraznovrsnijih useka po njenoj koži koji ni jedan hirurg ne bi mogao da ispegla, kako je sa gađenjem pričao o „poslu“ ne zbog starosti te žene nego zbog  nelogičnosti zategnutog lica i staračkog tela. Zaista, ako neko misli da je čovek samo telo i da je naš život samo doseg tog fizičkog postojanja onda neka se igra slagalice i neka ulaže u tuđe bankovne račune, a sve u ime humanosti. Svakako je nečija donacija u stvari zarada nekog drugog!

Kako bi bilo, na primer, da se za života donatora nešto zaradi u njegovo ime? Jel' da da ste se već namrštili i pomislili da to nema smisla! Zašto? Doniraću, daću kada umrem, ali daj mi sada mogućnost da zaradim i uložim u sebe i svoj život na ivici bede! Već kada je ta ideja pametna, doniranje u ime humanosti, pa dozvolite da doniram samog sebe, za života. Dakle: srce, bubrezi i ne znam šta sve još može, da ne nabrajam, podvačim crtu, opa, nekoliko hiljada evra manje-više, ne znam? Recite mi gde da potpišem! Dajte pare i ja ću vam ostaviti svoje telo, jer kada umrem, a moj duh i moja duša nađu svoje mesto negde gore, tako me neće biti briga za telo koje ćete onako lepo da prodate kao delove nekog automobila! Ali, vi „humani“ kupci donatorstva budite sada za mog života humani! Em spašavate mene, em spašavate još nečiji život mojim organima!

Verujem da bi imali baš puno posla u Srbiji, jer mnogo je gladnih, ozlojeđenih, uniženih, povređenih duša koje vape za dostojanstvenim parčetom života i verujte ne razmišljaju o starosti i životnom veku već o spašavanju sadržaja tog života!

P.S. - Znam, jevtino se prodajem, Neko će ipak to umeti bolje da proda, to moje donirano!