Đubre, pa to ti je – na sve strane

Pre neku godinu, kasirka u lokalnoj prodavničici mi je nadenula nadimak- "Neću kesu, neću kesu!" Kao da joj radno mesto zavisi od utrapljivanja tih grozomornih kesetina, nije bilo lepog načina da joj objasnim zbog čega i zašto ni u kom slučaju ne uzimam te plastične vrećice. Tako sam posle xy bezuspešnih pokušaja, dreknula na sav glas: "Neću kesu!" Ostao mi nadimak, i povremeni sažaljivi pogledi komšija, dok kasirka dan danas prepričava tu anegdotu.

Ponekad, a sve ređe, pokušam da objasnim i njoj i komšijama kakvo su zlo te kese uz obavezno pitanje: znamo li šta ćemo ostaviti svojoj deci i unucima u nasleđe?! Tu se oni zamisle, nadajući se da će možda nekako uspeti, ako ne bar garsonjeru, da im ne ostave svoje dugove. A kese uredno lete i fijuču oko naših glava! Često sa spratova susednih zgrada, naravno pune đubreta. To da se one ne razgrađuju, da zagađuju okolinu, da su ubice ptica, malo koga je briga. Ili da nam se ponudi alternativa u vidu papirnih kesa. Kud god da se okreneš, gradovi su nam zatrpani đubretom, divljim deponijama.  Dok nam je bacanje otpadaka na sve strane, najnormalnija stvar, kako li ćemo onda tek razmišljati o recikliranju- na primer?

Često sam se susretala sa razmišljanjem koje ide otprilike ovako : "Ako mene košta da uradim odgovornu stvar ili ako ona zahteva napor, razmišljaću kako je ipak lakše da zagadim okolinu ili da ne recikliram, jer ja sam neću imati veliki negativni uticaj!?"

Za one koji možda ne znaju, u recikliranje spada sve što može ponovo da se iskoristi, a da se ne baci. Reciklaža se može upražnjavati u svakodnevnom životu, nezavisno od toga da li postoje centri za reciklažu.

Poznajem ljude koji već duže vreme žive po principu 5R- Rethink, Reduce, Reuse, Repair, Recikle. Na žalost, niko od njih ne živi u Srbiji. To me dovodi do zaključka da Srbija – građani i država- i po ovom pitanju kaska za svetom. Da bi bilo progresa, on mora da bude na nivou države ili na kolektivnom nivou, kako bi ljudima bilo lakše da budu odgovorni u odnosu sa okolinom. Možemo li biti svesniji uništenja koje uzrokujemo i da pokušamo da ga ublažimo? Pitanje je da li su ljudi spremni to da urade.

Postoji nešto što bi svi mi mogli da uradimo kako bismo poboljšali kvalitet našeg života, ali i kako bi se pobrinuli za budućnost Majke Zemlje i život naših potomaka. Svi mi možemo živeti u skladu sa barem nekim od ekoloških pravila i principa. Za početak, da prestanemo da bacamo đubre gde god nam padne na pamet, da prestanemo da koristimo plastične kese, a onda i da porazmislimo šta sve može u našem domu da se popravi, prenameni i reciklira, umesto da se baci. Na taj način iskazaćemo veliko poštovanje ne samo našoj planeti Zemlji već i samom Životu. Krenimo od malih stvari. Recikliranje može biti odličan hobi koji podstiče kreativne sposobnosti i umetničke talente svakog od nas.

A osećaj da smo uradili nešto zaista dobro i korisno je, verujte mi na reč, zaista nezamenljiv. Za one koji bi da počnu, a ne znaju kako, ovde možete naći bilion ideja:

https://www.facebook.com/1millionrecyclingideas

Svet zaista može da bude bolje mesto za život, potreban je samo mali napor svakog od nas. Mislite o tome.

Aleksandra Kivela