Edukuj se, majmune!

Mlađim generacijama u našoj, maloj zemlji sve su teži uslovi za život, školovanje i zapošljavanje. Pogotovo u ovakvom potrošačkom društvu modernog čoveka gde sve ima svoju cenu i valutu, na svetu gde se ne ceni ništa sem materijalnih dobara. Za vreme vladavine „Vrhovnog Besmrtnog Crvenog Gospodara nad Gospodarima” i njegove veštačke tvorevine, najgore stvari koja se desila Balkanu, svima je sve bilo ponuđeno na tanjiru. Sada je to drugačije i mnogo bolnije.

Srbija je po tom pitanju veliki apsurd, kao zemljica koja juri tu „veliku” Evropsku uniju i njene standarde, kao pas svoj rep. Videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu, tako su standardi i cene u Srbiji - evropske, a plate su etiopijske. Valjda su Srbi odustali od toga da će im Bog pomoći pa čekaju nekog crnog arapina, kao u narodnoj epici, najlakše je celu zemlju rasprodati izgleda.

U školovanje se ulaže kao u olimpijski tim Srbije u karlingu, pa je logično da mladi posle tolike muke, potrošenih novčanih sredstava, svojih ili roditeljskih, žele što pre da napuste zemlju. Od osnovne škole vrši se pritisak na roditeljski džep, nije to samo poslati dete u školu koja je besplatna. Ministarstvo igra prljavu igru time što posebno pravi i štampa različite knjige za svaku generaciju, a te knjige nisu jeftine, ako se malo bolje raspitate. U to ulazi dugogodišnja kupovina pribora i knjiga za svaku godinu, kao i odeća i obuća za tu decu. Fakulteti su druga priča. Tek vidiš koliko je zemlja jadna, kad jedna porodica žrtvuje sve što ima, da pošalje svoje dete negde u Beograd, Novi Sad ili Niš, da studira, a trošak je ogroman, a rizik od samofinansirajućeg mesta na listi postoji uvek. 

Ako u jednoj naciji ubiješ omladinu, ubio si i tu naciju, a ovde se to dešava. Samo mali broj mladih ima mozak pa može da se priključi „odlivu”, ostalima je ta stvar u glavi odavno isprana politikom, bojom tima i religijama, ili prosto nekim „brzim” bolesnim postojanjem (postojanjem, jer to je sve, samo nije život.) Kao što konj ima onu stvar na očima da gleda samo pravo, tako su i ti mladi ljudi ograničeni, nažalost. Mladi se ne edukuju o stvarima uopšte, a i ako požele to da urade, to traže na pogrešnim mestima. Znanje je moć, a neznanje je bolest i može da se leči, ali je opasno po zdrave, mlade jedinke. Svaki patriota treba da poznaje svoj jezik, pismo, kulturu, književnost, pravu istoriju, religiju i velikane svoje zemlje. Bez ovoga istetovirani manastir, svetac, grb, krst, polumesec i ostalo, ne uvećava ničiju naciju ni religiju ako se pobiješ i izbodeš šestoro ljudi na seoskoj slavi, ili vodiš „džihad” nad pripadnikom druge veroispovesti. Tako lepe religije kao što su hrišćanstvo i islam nigde ne spominju nasilje, nemir i rat u svojim svetim knjigama, koje takozvani veliki vernici verovatno nisu ni otvorili, a ne daj Bože da su je pročitali...

Većina neće ni da pokuša da se edukuje, uči i napreduje u školovanju, ili nažalost nema uslova, jer ovo je Srbija, i onda počinju da rade sa devetnaest godina ili ranije, za neku bednu platu, a posao pojede čoveka. Mladi „umiru” u 25. godini života, od njih ništa ne ostane da bude sahranjeno, kao da ste izvadili sadržaj unutrašnjosti, svest, dušu, osećanja, emocije i sahranili samo školjku. Potrošeni su psihički, emotivno i fizički, nerviraju se, razboljevaju i gutaju tablete za smirenje. Postaju deo mašine, obični roboti programirani za rad i punjenje tuđeg džepa. U redu je školovati se, u redu je i raditi, takođe, ali mora uvek da postoji odolevanje tom pritisku da vas neko ubije iznutra. Bolje je biti pametan, pa biti okružen pametnijim ljudima od sebe, nego biti pametan među budalama, nervirati se i time škoditi sebi.

Nikada ne treba biti isključiv, nadmen i pun sebe, takvih je mnogo, a upravo zato su prazni. Najbolji ljudi imaju stalnu sumnju u sebe, pomalo su nesigurni, ali i hrabri. Znaju da razlikuju zlo i dobro, i nemaju predrasude, već su svesni da uvek postoji neko ko više zna od njih i da treba da nauče nešto o onome što ne znaju. Oni stalno uče, ulažu u sebe i edukuju se. 

Stefan Stanojević