’Este se snašli?

Ako si svestan i savestan građanin, moraš imati mišljenje o političkoj situaciji, obavezno unutrašnjoj. O spoljnoj tu i tamo; s vremena na vreme okačiš neko „Je suis Charlie!“ na svom profilu društvene mreže, solidarišeš se sa prognanicima rata i ispunio si građansku dužnost!

A eto, meni, naopakoj, ne pada na pamet da pišem o politici, pogotovo ne o političarima. Ne zato što sam nesavesna građanka, već zato što me zanima uzrok, a ne posledica. Odakle nama na grbači svi ti ljudi i neljudi koji su nas uzjahali poput vučnih mazgi? Kako smo im dozvolili da nas osedlaju i natovare, ako se malčice sami nismo sagnuli i olakšali im štrokave rabote? Tih dvadesetak ljudi čija se imena vrte po informativnim emisijama i štampi unazad dvadeset pet godina, koji nam ostariše pred očima menjajući samo zvanja i fotelje, nisu patentirali funkcije niti su im one dedovina; neko ih na svake četiri godine izglasa i poturi im novi tron pod guzicu. Da ne glasaju Marsovci ili Liliputanci? Teško!

Posle, kad kola krenu nizbrdo, od vikanja “car je go!“ otpadaju uši. Zemljaci, pa bio je go i pre nego što ste ga obukli u funkciju, šta sad hoćete? Ne pišem o politici i političarima, jer gledam kakvi smo mi, obični, osedlani, glasači, vikači, i ništa mi nije čudno. Pune stranke nekakvih članova, koji ne služe ničemu, osim da budu broj kojim se uvećava omasovljenost iste. Sve su to sitni, takozvani obični ljudi, ubeđeni da će kao članovi napredovati u životu. Kako koji dođu na vlast, evo ti vojske “običnih“ da se učlane! Ko vele, dobiće posao preko veze, odradiće ovo ili ono na mufte, biće uspešni sami pred sobom. Snaći će se u životu, je l’ te! E pa, to “snaći će se“ dovelo nas je kolektivno u kanal!

Snađeš se tako što ti je guzica bitnija od obraza! Koliko nas je “gos'n član“, a neće da prizna? Koliko “gos'n članova“ priznaje, i boli ih ćoše, snašli se? Koliko se članstva zaista “snašlo“, samo zato što su „članovi“? Rekla bih, mnogo! Mnogo više nego što se priznaje, iako svi znaju. Neću da pišem i pričam o politici i političarima, jer nema prljavije politike od one koju vodi glasačko telo. Uvlačenja, šlihtanja, kukanja, lizodup raznim odbornicima u svakoj mogućoj vukojebini ove jebeno jadne države, i to nije od juče. Takvi smo, naučeni da se “snađemo“!

Znam likove koji javno pripadaju jednima, al' nimalo nisu gadljivi da se šlihtaju i suparničkoj opciji kad treba da zaposle sebe, snajke, strine ili sestriće. Čula sam da u manjim mestima ne možeš da dobiješ najpišljiviji posao u bilo kojoj javnoj instituciji ako nisi “nečiji“. Gledala sam ljude kako urlaju o idealima jedne političke opcije dok je opoziciona, pa kad dođu na vlast, postanu isti oni protiv kojih su urlali.

U svačijem komšiluku ili familiji postoje neki koji su se “snašli“, jer imaju “čoveka“. “Čovek“ je, logično, “gos'n član“. Lajemo, kritikujemo, pljujemo, a kad nam bilo ko moćniji baci kosku, glođemo i mirni smo. Očas posla promenimo ploču. Nataknemo je svojoj časti na grob. Ko god istupi iz školske klupe i ima političke ambicije, prikloni se postojećima i razigra se u već razrađenom kolu. Boli ga uvo da bilo šta menja. Onog momenta kad se uvali u neku foteljišku, makar i poluraspadnutu, opštinsku, odmah postaje Vođa, nasuprot tamo nekom “narodu“, kome je do juče pripadao. Bitan je, “snaš'o se“!

Dok god vam je normalno da se lekari čašćavaju u stotinama eura, da izvesni prosvetni radnici nose cipele od 200 eura, a štrajkuju za povećanje plate, dok vam nije bitno ko šta zna već ko koga zna, dok lažete da ste protiv a krišom glasate “za“, dok dozvoljavate da vas jašu jer mislite da ste time umesto mazgi postali lipicaneri, neću da pišem niti pričam o političarima!

Oni mogu da nas kupe jer imamo cenu a ta cena je niska, kao i cena svake bofl robe.

Ne kupuju nas kolektivno, već pojedinačno.

Plate nas onim što je po logici stvari već naše, a mi likujemo: „Snašli smo se u životu!“

Nismo, braćo, samo smo licemerni, sebični, lažovi i otimači. Baš kao i vlastodršci koje pljujemo.

Jelena Milenković Mladenović