Evine kćeri

Sirova i gladna Srbija rado gleda  gladijatorske borbe.  

Do tragičnog ubistva Z.K. (26 god.), učesnice reality programa DNK, nisam ni znala da takva emisija postoji. Njen smisao, je, pretpostavljam, u tome da se otkrije ili opovrgne srodstvo između dveju ili više osoba upotrebom genetskih analiza. Moguće je pretpostaviti, naravno, da se konsangvino srodstvo po majci retko dovodi u pitanje, ali će pitanja očinstva - i sa tim "na tapet" stavljena pitanja ženine vernosti ili promiskuiteta, biti vrlo česta. U slučaju o kojem je reč, zvonilo je na uzbunu od samog početka. Očajna žena, već dugo žrtva neosnovane muževljeve sumnje - i sa njom skopčane agresije, želela je  javno da dobije potvrdu da je on otac njihovo dvoje dece, od tri i jedne godine.
DNK analize su potvrdile očinstvo, ali za nasilnika to nije bilo dovoljno  - ubio ju je jednočasvnim besomučnim batinanjem, polomio joj je šesnaest rebara i smrskao lobanju gotovo pred očima to dvoje, svoje, dece. Pre toga, mesecima ju je tukao, maltretirao, zaključavao u kući uskraćujući joj najelementarniju slobodu.

U čemu je bila krivica ove žene?

U tome što je održavala kontakt sa bivšim momkom preko društvenih mreža? U tome što nije imala ekonomske mogućnosti i podršku okoline, ili svoje porodice da napusti nasilnika? U tome što je, izložena maltretmanu, razvila paradoksalnu, racionalizujuću samoobmanu da nasilnika, zapravo, voli, ili da deca treba da odrastaju uz oca?

"Krivica" je samo u tome što je žena i što živi u društvu u kome je žena uvek odgovorna za nasilje koje se nad njom izvrši - od verbalne agresivnosti, surovosti, fizičkog maltreriranja, ozbiljnog povređivanja, silovanja do femicida.

Žene su izazavale nasilje. Bilo time što su izlazile sa lošim momcima, tražile beg iz siromaštva u "sponzorima", pribavljale silikonske dodatke, nosile preduboke dekoltee ili prekratke suknje, bilo što su odviše koketirale i davale povoda za ljubomoru, bilo da su presolile ručak ili poslužile vrelu supu, bilo stoga što nisu rodile ili nisu rodile sinove, bilo da su radile ili nisu radile; krive su i ako su trpele, ako nisu imale kome i gde da odu, ako su bile prestravljene od mučenja, paralisane od užasa, ako im je temeljno razrušeno dostojanstvo i osnovno samopoštovanje.

Naši mediji - gotovo svi - postali su u punom smislu reči promoteri najvulgarnijeg, ponižavajućeg, sramnog odnosa prema ženama - oni ne samo da ohrabruju održavanje nejednakosti, već vrlo često normalizuju mizoginiju, pa i nasilje nad ženama. Mediji podilaze najnižim i najnazadnijim stavovima svoje publike i istovremeno podstiču i neguju te stavove umesto da se trude da ih izmene i kriminalizuju (što nasilje prema ženama svakako zaslužuje).

Pre nekoliko godina, u još jednoj reality emisiji neki veselko je izjavio kako povremeno bije svoju buduću suprugu (reakcija javnosti: nije on kriv što je bije, no ona koja to dozvoljava). Nedavno je jedan televizijski voditelj "odgurnuo u predelu lica" svoju verenicu. Voditelj je tražio, i dobio, podršku javnosti i svojih kolega - i dan danas radi u medijima, bez ikakvih posledica. U tragičnom slučaju pada helikoptera, o kojem se mnogo govori ovih dana, u jednom trenutku kao glavni krivac za tragediju bila je označena maloletna majka koja se nije dobro brinula o bebi, čime je izazvala njenu bolest. Sada imamo reality emisiju u kojoj je dozvoljeno da patološki tipovi javno ispoljavaju brutalnost, a žene nemoć i strah, da  produkcija i ljudi koji učestvuju u organizaciji i snimanju emisije imaju sasvim jasne znake da je posredi porodično nasilje i da niko ništa ne preduzima. Svojoj publici s radošću prezentuju krvave cirkuske igre. Ovoga puta, nažalost, one su i doslovno - krvave.

Kako se mediji u Srbiji odnose prema ženama?

Tog dana, kada je objavljena vest da je Z.K. brutalno ubio suprug, na stranicama vrlo čitanih i vrlo šarenih dnevnih novina, mogli smo da vidimo još jednu (svakodnevnu) golu Cicu Ljubičicu ili tako nekako, obezličenu nagu ženu uz čiju je sliku objavljen prigodni, šaljiv tekst. Cica je tu, između vesti iz ekonomije, politike i kulture, onako uzgred. Mogli smo istog dana saznati i da vagine neprijatno mirišu i da su žene dužne da poboljšaju njihovu aromu, a Jovan Marić je objašnjavao neophodnost patnerkinog samožrtvovanja u lečenju impotencije.

Na tradicionalističke, heroičke, patrijarhalne stubove našeg društva koje je teško prihvatalo i često pogrešno razumelo ideju ravnopravnosti žena i muškaraca, nahvatala se mahovina vulgarnog medijskog senzacionalizma, svakodnevnog seksizma, lake pornografije i sve to zajedno, upotpunjeno sveopštim beznađem i sviknutošću na život u crnoj hronici, dalo je monstruoznu tvorevinu koja ume počesto, za žene, da bude opasna, pa i smrtonosna.

Žene su najžilaviji i najsnalažljiviji deo društva, na čijem besplatnom, samoništećem radu za ljubav porodice, to društvo i opstaje. U najpopularnijim medijima, koji formiraju opšte stavove, žene su svedene na bezglasne, bezlične, tupe, poslušne lutke čija je jedina svrha da zadovolje muškarca, a ako u tome ne uspeju, treba da trpe, i trpeće posledice. Žene su u medijima proglašene odgovornima i za temeljni društveni problem - belu kugu, pa je tako na njihovim leđima i krivica, ne samo za lične propasti, nego i za propast čitave nacije. Žene u Srbiji su prave, nesumnjive Evine kćeri.

Pokušaji da se nasilnici, nezainteresovani svedoci zločina i nekrofilni mediji aboliraju, time što se navode primeri internalizovane ženske krivice (pa i žene same optužuju druge žene), ili se nasilje relativizuje (time što se u karakteru žrtve traži razlog za nasilje) ne sme da se dozvoli. Pokušaji da se muško nasilje nad ženama maskira time što se tvrdi da su muškarci generalno češće i nasilnici i žrtve - samo su skretanje pažnje. Baš kao i poređenje psihološke torture koju žene sprovode nad muškarcima (a čije posledice ne umanjujem) sa fizičkim nasiljem.

Smrskana sujeta nije isto što i smrskana lobanja.

Iva Radović