Fejsbuk ratnici u službi režima

Ono što u ovakvim situacijama nedostaje svima jeste druženje. Lice u lice, usne na uvo, oko u oko, da ljudi mogu da se vide, podele patnju, da shvate kako nisu baš oni najveći gubitnici i da se zajedno sa sabraćom po muci organizuju i izbore za ono što im pripada. Jer samo zajednički osvešćeni gubitnici mogu da dobiju ovu poslednju bitku, pre nego što svi potonemo u kaljuzi delimičnog trajanja, očerupani i postiđeni pred sobom i svojim potomcima, ako ih bude.

Uporedo sa nezapamćenim sunovratom jedne nacije u istoriji, nama se dogodilo još nešto mnogo strašnije i neshvatljivije – nagli napredak tehnologije, odnosno teslologije. Dok se nama dešavalo sve ono što smo preživeli, da se ne podsećamo, tehnologija i to ne bilo koja, već ona po Teslinoj zamisli sa predznakom „pametna“ koja se svela, ne po njegovoj zamisli, na potpuo otuđenje čoveka i njegovo svođenje na nivo usamljenog uživaoca u samome sebi, zavladala je svetom i našim životima.

I umesto da sede na gajbi pred prodavnicom prehrambene robe u kvartu, na korzoima, pijacama, u praznim fabričkim halama i drugim okupljalištima prostog nezaposlenog sveta i smišljaju modele sveopšte pobune, ljudi sede pred ekranima. U svojevrsnoj emotivnoj interakciji sa svojim prepametnim ljubimcima, koji su potpuno ovladali njihovim umovima, ljudi svih uzrasta, polova i profesija predali su se čarima sveta budućnosti koji je stigao. Budućnosti u uslovima sveta koji je izgubio vezu sa stvarnošću, u svetu potpune bede, beznađa, očaja i depresije, u svetu koji može biti shvaćen samo kao najgora kazna, što u suštini i jeste.

Nalik interakciji urođenika sa ogledalcetom ili upaljačem srpski tranzicioni gubitnik, kao i svi ostali, posegao je za čudovišnom tehnologijom koja mu omogućava sve i poput narkotika, lišava ga brige i nudi bekstvo iz zlehude svakodnevice. A tu je moguće koješta: da gradi svoje svetove sa svojim idejama i fotošopiranim selfijima, da se hvali, prsi, laže, obmanjuje, krivotvori bilo šta, predstavljajući sebe u željenom formatu i profilu. Krmeljiv, pijan, nadrkan ili euforičan može da sedne za svoju spravu, ili čak i u hodu, i najebe se majke svakome ko mu se u datom trenutku učini odgovornim za njegov udes.

Ti novi vitezovi displeja, fejsbuk ratnici i revolucionari neumorni u obračunu sa nepravdom kapitalističkih zavojevača dobili su priliku da se oglase i ukažu na sveono što smatraju pogrešnim i pogubnim, da prekore, popljuju ali i predlože rešenje, da kažu kako je narod zapravo kriv za sve i da ima na vlasti baš ono što zaslužuje, ista govna kao što je i on sam. I to bi bilo sve.

Ono što se u jednom trenutku ili u nekim drugim nacijama učinilo kao opaka pretnja diktaturi primitivizma i podrepaštva ubrzo je postalo bogomdani ventil kroz koji je nezadrživo šišteći ispuštana do eksplozije naduvana tenzija nezadovoljstva.

Svakome je sad omogućeno da bez bilo kakvih posledica, u do sada najdemokratskijem maniru ljudskih sloboda, pošalje u svet oslobođenu i sažetu misao, svoj jebeni stav o bilo čemu.

Tako su i oni najograničeniiji, najplašljiviji i u svakom smislu, a ponajviše socijalnom, najnesposobniji za opštenje sa sebi sličnima dobili mogućnost da svoj hendikep pretoče u vizuelni bes, savet, kritiku, da se ostvare i premetnu u ono što su oduvek želeli da budu, a nije im se dalo.

I najednom su svi postali graditelji svojih svetova, glorifikatori svojih likova i dela, uživaoci i gospodari sopstvenih bednih života od kojih  mogu da rade šta im je volja, osim da ih u realnom svetu unaprede i obogate za koliko bilo materijalne dobiti.

U trenutku kada je od životne važnosti realistično suočavanje i reakcija na postojeće okolnosti, čitava nacija se prešaltala na virtuelno. Samo je vlast, zadovoljno trljajući ruke, ostala da egzistira u realnoj varijanti lišena brige za svoj opstanak. Tako je internet posato rupa u koju ubogi srpski Trajan, doduše vrlo kratkotrajan, izbljuje sve ono što ga tišti, ne bi li tako očišćen, rasterećen i samozadovoljan stao pred svog Acu Velikog i zajedno sa njim i njegovom bulumentom slinavih podrepaša krenuo put Evrope.

Dodamo li tome televiziju sa svim „edukativnim“ programima, eto nama prave katastrofične slike budućnosti, doba vegetirajućih teletabisa kojima upravlja šačica polupismenih kreatura.A to otuđenje i onako zgađenih nad samima sobom i svojim neostvarenim životima poprima zastrašujuće razmere stvarajući vojsku samozadovoljnih pojedinaca sklonjenih od sveta, a opet srećnih, sa sopstvenim vizijama i neograničenom vlašću nad svojim virtuelnim identitetima. Prosto rečeno – zombija.

Ivan Rajović