Gladija kao sudbina

Govoriti o stepenu bede, materijalne i duhovne, takvih ljudi, sasvim je izlišno. Govoriti o međuljudskim odnosima obezljuđenih ljudi nema nikakve svrhe. Gladijanci su živeli u svetu strave i užasa, bez hrane, lekova, ljubavi i svega ostalog. Jedino je smrt bila nešto što je sasvim izvesno i sa čim su mogli da računaju bez iluzije da će im izmaći. Sve ostalo bila je neopisiva avantura u uslovima koji su se iz dana u dan menjali; u uslovima koji mogu da vladaju samo u karantinima još koliko-toliko svesnih ljudskih bića gde se odnosi uspostavljaju samo na osnovu toga koliko je ko daleko u stanju da ide atakujući na tuđ integritet, a i ta granica je iz dana u dan bivala sve manja, pa se samo čekalo kada će Gladijanci početi međusobno da se uništavaju, hvataju za grkljan i vade oči i creva jedni drugima I to je bio taj, verovatno, završni stadijum koji im je neko negde namenio, a čega su oni, koliko god bili nesvesni, ipak bili svesni. To je ono čega su se, verovatno, kao još živa vrsta, kolektivno nesvesno pribojavali, i bilo je prosto zadivljujuće da i u uslovima potpune gladi i bede još ima neke prividne tolerancije među njima, bar u onoj meri u kojoj nosioci najrazličitijih patoloških simptoma, a svi su pripadali nekoj od tih kategorija, nisu masovno krenuli u totalni obračun.Vreme kada su se tablete za smirenje vagonima dopremale u sve gradove Gladije smatrano je zlatnim dobom ove banana države. U vremenu o kojem govorimo, samo retki su imali načina da dođu do tableta, a to je već bila gladijska aristokratija kojoj smirenje nije ni bilo potrebno, koji su se smirivali tako što su oko sebe gledali bedu i očaj iznad kojeg su oni, kako im se činilo, uspeli da se izdignu.

Međutim, koliko god neki mislili da je Gladija za njih obećana zemlja i da su svojom veštinom uspeli da zauzmu pozicije političke elite, gotovo da nije bilo dana, a da neko od vodećih političara i funkcionera ne plati glavom svoju ponesenost ovim prividnim uzletom. Na vlast se dolazilo podvalama a odlazilo vrlo jednostavno – u dimu, plamenu, sa kuršumom u lobanji, odsečene glave; ili na bilo koji drugi način koji je podrazumevao potpunu eliminaciju. I začudo, nikoga to nije uzbuđivalo, niko se zbog toga ne bi uznemirio, čak bi se pre moglo reći da se nešto takvo i priželjkivalo. Sve to je još više doprinosilo utisku da je Gladija eksperiment otpisanih, neka vrsta arene u kojoj nikome nikoga nije bilo žao i u kojoj se svako svojim sredstvima, oružjem, koje mu je stajalo na raspolaganju, bori da ostane što duže u sedlu.

U takvim okolnostima, sa svim onim stanjima svesti koja su Gladijance odlikovala, sa svim onim otrovima koje su u sebi nosili, sa besmislom egzistencije u kojem su živeli, Gladijanci su bili podeljeni na dve prepoznatljive i jasno definisane kategorije: jedni su još u nekom kutku svog sprženog mozga posedovali kakav-takav motiv da traju zbog svojih potomaka, zbog ljubavi prema nekim nastranim aktivnostima, zbog bilo čega normalnom čoveku neshvatljivog, a možda čak i iz čistog inata; drugi su vremenom postajali svesni situacije u kojoj se nalaze i kojima je jedini motiv bio da od života uzmu sve što je moguće, bez obzira na cenu, i da to traje onoliko koliko traje, što je moguće duže, naravno. I to je, uglavnom, bio taj okvir u kojem se događalo sve ostalo, a što je samo bio proizvod ovakvog poretka stvari, bez bilo kakvih drugih pravila i poštovanja nekih drugih vrednosti, osim onih koje su se mogle smatrati instinktivnim.

Sve u svemu, čak i ako to ponekad i ponegde nije tako izgledalo, Gladija je bila zemlja nesrećnih ljudi, ogoljenih kreatura kojima je otet status zajedništva i pripadnika iste vrste bez kojeg čovek nikad ne može da bude ono što jeste i postaje samo pokretna negacija samog sebe. 

Ivan Rajović