Grobljanski ples

Svet je poludeo. U sveopštem ludilu, samo oni već očenuti amokom deluju i dalje veselo. Smejemo se na ivici provalije, plešući na groblju.
Eno Turska oborila ruski avion. Rusija smrtno ozbiljna. Putin, stisnutih usana, govori o napadu NATO-a. Nemačka štampa piše, međutim, kako Rusija ugrožava Tursku i izaziva čarke na granici, pa tako vidi i ovo obaranje aviona.
Lazanski, egzaltiran, došlo njegovih pet minuta, na prvoj strani Politike gura nam prst u oko: „Jesam li vam reko da će taj avion prvi da padne, a, sam reko?“

Društvene mreže preplavljene meme-ima Maje Gojković u hidžabu, burki, fluorescentnoj uniformi Parking servisa, pelenama, bubuu, suknjici od vlati trave i u toplesu. Malo se zanela u želji da tvrdo poštuje protokol, a i ne stoji joj loše, ruku na srce. To je, normalno, izazvalo veliku pažnju. Najvažnija stvar u ovom trenutku je Majin etno stajling, a znademo da ona i inače voli garderobu da menja hiperfrekventno, ko gaće. Mislim na političku garderobu. A i tu su gaće često usrane.

Fajgelja uhapsilo. Pozivao, vele, na rušenje ustavnog poretka. Taj mi je Fajgelj uvek bio negde na granici komične i maligne ludosti, uzmemo li u obzir njegove tvrdo desne, spartansko-srBske, kotite-se-i-napunite-zemlju-Srpčićima, nikad-u-bulju stavovima; ama za hapšenje je koliko i Jelena Maćić. Tako valjda vlast skreće pažnju sa stvarnih, fizičkih pretnji, upućenih onima koji joj predstavljaju opasnost, poput Miroslave Milenović.

Novine šarenije od Politike na prvoj strani 'volikim slovima pišu: „Treći svetski rat!“

Posvuda teroristički napadi i talačke krize. Posvuda bombaši samoubice i gde-gde ostavljeni prsluci nabijeni eksplozivom. Analize „pravog“ i „radikalnog“ islama, islama uopšte, često smešne i strašne u svom namernom, mržnjom natopljenom neznanju. Evropa se zida i podziđuje ko Skadar na Bojani, neverovatno kreativna u kićenju tih zidova bodljikavim, oštrim i visokonaponskim detaljima. Ruku skrštenih na grudima, brani se kako izbeglice iz opskurnih Azija i Afrika ne može da primi, pa nek crkavaju deca na granicama – nisu naša.

I razbrajanje na „njihove“ i „naše“ je sve ošrtije i bezočnije, a rasistički stavovi se neušećereni serviraju pre jutarnje kafe. Gutamo ih natašte, bez otpora. Neka njih tamo. Geni ne treba da se mešaju. Mi smo preči. Evropa Evropljanima.

Jurodivi komšija, narodni filozof, pre neko jutro, ispred prodavnice, sav ushićen viče: „Saaaaa' će da eksplodira Bosnaaaa! I jope', moji Srbi, moji Slavjanosrbi, svetski rat počinje na Balkanu!“

Razdragan, gotov da zapleše, zbilja izgleda kao da mu je najveća želja bila da dočeka novi veliki rat, a slušaoci se smejulje, krste ili upliću u diskusiju.

Sve mislim, mi smo svikli da živimo u nekom međuvremenu, poštujući kult smrti i radujući se pokolju, strahu, strepnji i beshlebici. U tom međuvremenu, iluzija života održava se i dalje, deca se rađaju, podižu se penzije, kupuju se čarape i beli luk, Vučić ide u Kinu materinu i dolazi otuda sa pompeznim pričama o brzim prugama u koje niko ne veruje, ali ga svi puštaju da sere, i svi smo mi mrtvi, mrtvi odavno.

Samo nam niko nije rekao da smo se već usmrdeli.

Iva Radović