In memoriam: Prosjak gospodske duše

Imala bih štošta da kažem da bude aktuelno, da komentarišem idiotizme, poput gondole nad Beogradom, da se sažalim nad političarima „sa posebnim potrebama“...ali neću! Ne zaslužuju!

Posle duge i teške borbe sa prosjačkim životom, u jednom beogradskom prihvatilištu, poslednjeg dana aprila, u 79. godini umro je Radomir Nikolić, poznatiji po nadimku Majka Rada. Pronađen je kako, gotovo beživotno leži,  na ulici jednog popodneva, prebačen, u tada dežurnu VMA, a odatle posredstvom Centra za socijalni rad, mimo svoje volje, smešten u prihvatilište.

- Neću da ostanem ovde, samo par dana, dok mi bude malo bolje,- ponavljao je zaposlenima, ali nije se oporavio.

Koga uopšte zanima jedan prosjak? Kome uopšte znači njegovo ime i prezime? I kome će nedostajati? Možda samo onim sugrađanima iz male provincije nadomak Beograda gde je najčešće bio lociran. Onima koji su mu dali nadimak Majka Rada, jer je umeo da se našali sa mališanima, jer je isto to umeo i sa odraslima, jer nikad nije bio grub, niti navaljivao da mu se udeli koji dinar.

Primao je nekih devet hiljada socijalne pomoći, od toga plaćao više nego skromni smeštaj u jednom sobičku, a za ostalo što mu je bilo potrebno prosio je od dobrih ljudi, ili kad je mogao, radio nešto „u nadnicu“. Dok mu starost nije povila leđa...

O Majka Radi sam pisala ima tačno godinu dana. Pričali smo, sedeći na klupi pod aprilskim suncem. On je ostavio po strani kiflu i jogurt u kesi, njegov dnevni obrok, odgovarao na moja pitanja i usput se javljao prolaznicima.

Poreklom je bio Rom ili Ciganin, kako se to nekad zvalo. Roditelji su mu bili imućni, otac je obezbedio dobru kuću u selu kod Smedereva, on je zasnovao porodicu, izrodio dvoje dece, sina i ćerku i zarađivao je svirajući harmoniku „dalapu“. Učio je kod čuvenog Jovice Petkovića, a jednom prilikom pre dve decenije, „preslišao“ je čak i Kemiša, koji mu je dao i svoju harmoniku, da na njoj nešto odsvira. Bila su to zlatna vremena, dok sin nije pobegao iz vojske, on prodao što je imao da plati kazne... Kuća se raspala, sin otišao u inostranstvo, žena umrla, ćerka se udala, on završio na ulici. Bez „dalape“, koja je „otišla“ za sahranu ženi...

Majka Rada je imao nečeg gospodskog u držanju, pod masnim šeširom i vrlo često, u belom sakou (bar je nekad bio beo), ili kožnom mantilu. Dugi, tanki prsti odavali su umetničku ruku, onu koja nikad zemlju nije radila, a na domalom prstu leve ruke sijao je prsten. Bižuterija, ali ga je činilo srećnim da mu nešto bar sija, rekao mi je...

Imao je samo još jedan san, da ode na plantaže voća tokom proleća, da uštedi za stan spavajući na prikolici tokom berbe, da tako skupi novac i kupi „dalapu“. Da još jednom zasvira, jer pod njegovim je prstima ona „sto jezika govorila“.

Kako su mi rekli u centru za socijalni rad, sahranjen je o trošku države, sam bez ikoga da ga oplače. Sin ga je zaboravio, ćerka...ko zna, ima svojih muka... (on je bar tako mislio).

Kada se, sa pola meseca zakašnjenja, u lokalnim medijima pojavila vest o njegovoj smrti, javljali su se ljudi sa svih strana sveta, odseljeni, raseljeni, ali su ga se sećali i žalili. Prosjak gospodske duše, finih manira, sa „hvala“, „kad me ljubazno pitate, ljubazno ću i da Vam kažem“, „Bog ti dao zdravlja i sreće, ako sad nemaš, daćeš kad budeš mogao...“ otišao je tiho, kao što je tiho i živeo svoj decenijski prosjački vek. Ne želeći da bilo kome bude na teretu, ne tražeći sažaljenje, samo saosećanje i razumevanje. Majka Rada je jedan od onih malih, običnih ljudi, koji žive i odlaze kao senke kad se ugasi svetlo.

On nije mrzeo, nije psovao, niti je kleo sudbinu, bar ne javno.

Vest o njegovoj smrti u senku je bacila tih dana sve druge događaje u lokalu.

Da je bio drugačiji, mogao je da promeni svoju sudbinu, da se dodvorava, moljaka, da otima...ali nije, on se predao da bi ostao čovek!

Neka mu je večna slava, a onog što gore zavodi red, zamolila bih da mu nekako nabavi tu „dalapu“. Neka učini to za jednog Čoveka!

Violeta Živkov