Juriš u odbranu golog života

Kada vas ujutru, dok dremate u svojim košmarnim snovima ophrvani nerešivim problemima, probudi neki sekač struje, vode, kablovske, gasa, uterivač dugova koji vam svojim odvratnim unjkavim glasićem saopštava koliko ste dužni njegovoj jebenoj banci ili poštar sa novom sudskom presudom u plavom kovertu, onda vam je dan potpuno sjeban. I prvo što vam pada na pamet težak je samoprekor što se svojevremeno niste lepo opskrbili nekim hladnim, toplim, atomskim ili biološkim oružjem i ugodili sebi tako što biste te gadove razneli u komadiće da vam nikada više ne onjuše kućni prag. Da se ima nešto para mogao bi čovek da hrani neku opaku zver obučenu za proždiranje ovih režimskih vucibatina, pa čim se pojavi ekipa za isključivanje elektrike, a ti lepo otkačiš lanac, samo šapneš: „drž ga“, a onda lepo zapališ jedinu preostalu pljugu i eto ti zabave do jaja.

Jer, kada se dobro zna u kakvom se sranju nalazi većina građana tranzicione Tvorevine, onda zaista treba biti čist idiot, i ko zna šta još uz to, pa po nečijem diktatu za neke mizerne pare ući u nečije dvorište i ukinuti mu jedinu stvar koja ga još održava u iluziji da je ljudsko biće. Zaista, kakav jebeni monstruozni skot može da stoji iza ideje da u sjebanoj državi tranzicionim gubitnicima, koji godinama nisu videli platu, isključi i vodu? A kakva bi to tranzicija bila kada to ne bi bilo tako, kakva je to tranzicija u kojoj ne dođe do potpunog uništenja svih moralnih vrednosti, ako su one ikada i postojale u svetu koji su ljudi osmislili i sagradili?

Svesni ste vi da su svi ti kreteni samo mehanizam, produžena šapa sistema da vas opljačkaju, a uz to i posvađaju sa svojim bližnjim za ovu priliku obučenim uterivačima dugova. Ali, koga je za to briga? Neko je te gadove udomio, uposlio i sada oni, ukurčeni kao moderni janičari idu od kuće do kuće i nesrećnim tranzicionim gubitnicima dodatno zagorčavaju ono što im je od života ostalo. Međutim, baš u takvim trenucima pravi tranzicioni mislilac postaje svestan jedne vrlo bitne stvari, nema zajedništva, nema humanosti, nema čovekoljublja, niti bilo čega što bi čoveku vratilo veru u ljude. I što je najgore, do takvog shvatanja dođete baš onda kada vam je još samo ljudska solidarnost jedino sa čim bi mogli da računate u ovom usranom svetu.

I onda , kada se malo ohladite, zahvalite Bogu što vas je uskratio za to zadovoljstvo da budete vlasnik arsenala ubojitih naprava i hemikalija jer bi vas to neminovno, i pored tolerantne prirode, stavilo na spisak onih odvratnih nuspojava koje, za razliku od ostalih biljnih i životinjskih vrsta, ubijaju svoje sunarodnike, braću - rekao bi neko.

I tako do nekog sledećeg jutra kada vam stepen tolerancije a ni bio ritam neće biti ispod kritične tačke, pa će vam, možda, i gole šake poslužiti da se rešite bede i pokažete sebi da to zavrtanje šije, to vađenje grkljana i lomljenje vrata zapravo i nije ništa drugo nego logična reakcija tranzicionog gubitnika u kojem se do poslednjeg dana sačuvala, makar i samo u naznakama, suština ljudskog bića da neguje poslednju česticu samopoštovanja i dostojanstva i odbrani svoj suverenitet, integritet i svoju bednu egzistenciju zbog koje ga kažnjavaju isti oni koji su mu takav život i priuštili. I tako dođemo do gotovo neverovatnog saznanja da biti bratoubica može biti i te kako moralan čin, ako se mora, naravno, a ja iskreno rečeno, ne vidim drugo humanije, a delotvornije rešenje, jer onaj ko je u stanju da vam uzme vodu istog momenta je prešao granicu razumevanja i oproštaja i krupnim se slovima upisao na listu vaših dželata, a jedino što se od vas očekuje jeste da odbranite goli život ili bar ono što je od njega ostalo.

Ivan Rajović