Kako kupiti Albanku u Srbiji?

Čuli ste, pretpostavljam, za projekat Beograd na vodi. Da li je to moguće ili ne, pokazaće vreme koje će sabiti projektante i napokon izmamiti iz ljudi onu slogu koja nam je potrebna. Do tada ćemo verovati u Potemkinova sela, u obećanja, najave, razmišljanja. Destabilizacija regiona je ključ razmišljanja stranih ljudi koji bi voleli, na neki način, da čitav svet bude u njihovim ekonomskim rukama. Postavlja se pitanje Vojvodine; Hrvatska, Rumunija i Mađarska se bore za svoj narod u drugim zemljama, samim tim, samo će budućnost nagovestiti šta će se zapravo desiti.

Ono što je meni lično neshvatljivo, to je ona nova moda koja je došla u naše selo, a to je da kupujemo Albanke. Da, postoje ljudi, pa čak su i reportaže bile o tome, koji na neku foru imaju šemu i poverenje dole kod ljudi oko Skadra da dođu sa neoženjenim seljacima koji su spremni da puknu desetine hiljada evra za mlado, jedro žensko telo koje je sposobno da rodi! Do te mere je ideja prihvaćena, da su ljudi verovatno iz fazona „sine, ako ne nađeš nijednu, kupiće tebi otac jednu Albankicu, pa se vi u tišini razmnožavajte.

Da počnem ispočetka, pošto je u mom okruženju jedna osoba, koju ne bih da imenujem, napravila taj potez, te sam mogao iz prve ruke da osmotrim idiotizam na delu. Početak svake akcije je priča, kao što ovi idioti na vlasti sve vreme nagoveštavaju Beograd na vodi, Beograd na vodi, pa postavljaju najveći bilbord u istoriji Srbije na železničkoj stanici sa urbanističkim planom, koji ima za cilj da uništi najlepše zgrade u Beogradu da bi napravio staklena mrtvila i grobnice koje će pojesti novčanike nekolicine, i a u pičku materinu. Srbijom vlada mantra da su devojke iz Albanije domaćice, vredne, radne, jedre, lepe, poštene. Neko ko je pustio tu buvu znao je psihološki sklop ljudi u Srbiji, a to je da vole liniju manjeg otpora. Lakše im je da kupe devojku, nego da se iscimaju, da joj priđu, udovoljavaju, iskoriste svoj pun potencijal; kao što im je lakše da sa trideset godina žive sa roditeljima, nego da izađu napolje, pa makar otišli u prosjačenje. U kranjoj liniji, prvi nivo manipulacije je ispunjen, radan čovek iz sela koji nema vremena osim toga što radi, i u tom cikličnom procepu da na bilo koji način obezbedi sebi žensku osobu, pod izgovorom „nijedna neće da dođe u selo, sve bi da napreduju, koja još želi da se vrati sto godina unazad“.

I stvoreno je pogodno tle za trgovinu. Tako je moj poznanik u svojoj firmi pričao sa kolegom koji je ušao u sličnu pogodbu, došla mu je jedra lepa Albanka koja je zasenila sve prisutne. On pedeset godina, ona dvadeset tri, idealno da mu rodi troje dece po kratkom postupku, i da ga napokon prihvati. E sad, čovek da bi produžio svoju vrstu spreman je da uradi bilo šta, te se i on odlučio na taj potez.

Procedura je malo komplikovana; prvo je potrebno pronaći čoveka koji se izdaje za provodadžiju koji te o tvom ličnom trošku vodi u Albaniju, verovatno Skadar, jer se tamo nalaze hrišćanske porodice. Princip odabira je genijalan, jer mladoženja nema pravo da vidi mladu, već on, u odnosu na spoljašnje motive, odlučuje. Prvo što može da vidi je kuća, raspored nameštaja, pedantnost, i na osnovu toga da oceni. Nakon pola sata nemog sedenja, u prostoriju ulazi otac, dok je majka sve vreme iza njega i pognuto se pojavljuje i ne pozdravlja se sa potencijalnim mladoženjom. U razgovoru sa ocem, putem prevodioca, odlučuje se da li je mlada pogodna za mladoženju. I tek kada mladoženja u odnosu na sve moguće faktore kaže sebi „ma to je ta porodica“, onda se zakazuje sledeći sastanak za petnaestak dana, isto u kući mlade, i određuju se uslovi. Po njihovim običajima, potrebno je na veridbi mladi kupiti zlatan prsten, sat, ogrlicu i minđuše, to je ufur. I tek nakon petnaest dana se mladoženja i mlada prvi put susreću, ali ne progovaraju dok se zvanično ne uzmu. Posrednik je i dalje provodadžija i otac, koji naizgled želi da drži do sebe, i ponaša se strogo poslovno bez ikakve doze emocija. U međuvremenu se određuju uslovi kao što su da mora imati internet dvadeset četiri sata, da će dva puta godišnje doći u posetu svojima, sve se to raspravi, a u većini slučajeva mladoženja je toliko nestrpljiv da sve prihvata, bez okolišanja i razmišljanja. Nakon petnaest dana i ponovnog dolaska u Albaniju, mladoženja dostavlja svoje karate zlata i prvi put može da vidi svoju izabranicu, ali fora je što bez obzira na to kako izgleda, on više nema kud. Suptilno se nagoveštava da mlada ima petoro braće i da jednostavno ne bi trebalo da postoji nepristojnost bilo kakva. Tada otac postavlja uslove koje je smislio, i u odnosu na brze odgovore, dogovaraju se o datumu venčanja koji se mora desiti i u Albaniji i u Srbiji, naravno sve o trošku mladoženje. Datum se određuje, u međuvremenu provodadžija nagoveštava mladoženji da ni on nije radio za džabe, ali da će on svoj novac tražiti po obavljenom poslu. Nakon slavlja u domovini, mladoženja odvodi devojku u svoj kraj i pravi srpsku varijantu svadbe gde dolaze njen otac i porodica, zajedno sa provodadžijom.

Provodadžija košta negde između hiljadu i tri hiljade, sve zavisi od čoveka do čoveka. Na kraju se trošak svodi na oko deset hiljada evra i malo više, i imaš jedru, zdravu, radnu ženu koja ne zna jezik, ali zna sve što bi žena trebala da zna. A i bolje je kad ćuti, čujem komentare okolo. I onda ja pričam sa svojim izvorom i saznajem da ljudi iz Albanije koji prodaju svoje ćerke imaju poreske olakšice. Saznajem, takođe, da je to deo državnog plana i da se ulaže u njega i da se podstiče. Ne želim da pravim insinuacije, ali malo mi je čudno što se sve to dešava tako.

Dosta dugo sam razmišljao o tome, i verovatno na prvi pogled čoveku bude milo jer se neko oženio, pa makar Albankom, mislim i oni su ljudi, ali zar nije mogao taj isti čovek da ode po bosanskim planinama i na’vata neku našu, nego je puk’o grdne pare na devojku koja je mogla da ispadne ko zna kakva. Malo mi je idiotska priča da u zemlji gde su devojke najlepše, ljudi na taj način funkcionišu. Ali dobro, na meni je da ispričam priču, a na vama je da posle razmišljate o tome. Ali imajte na umu – ništa nije slučajno, sve je promišljeno, a plan može trajati i stotinama godina, ali na kraju se sve svodi na ideju jedne velike države.

Videćemo, vreme će pokazati!

Stefan Megić