Ljudi i guzice

Policajac je zagrlio dete, uzeo ga u naručje, utešio, poljubio.
Koliko je naopak svet u kojem živimo ako ovo mora biti vest, mal' ne u kategoriji - verovali ili ne?
Koliko smo ogrezli u bezdušje i otrovni cinizam ako u svemu tome moramo tražiti pozadinu, nekakvu spletku, reklamu, smicalicu, ili pak celu stvar obezvrediti, rasitniti do bescenja?

Posle nedelja i nedelja slika izmrcvarenih, prašinom i beznađem natovarenih izbeglica, krhkih dečijih telašaca bezglasno, besmisleno nasukanih na sitan pesak egejskih letovališta, namučenih duša odbeglih iz praznih očnih duplji, prizora od kojih grizem pesnice da ne bih zavrištala - pojavila se slika koja otkravljuje hibernirano srce.

Slika koja nas podseća da je važno i lepo biti potpun čovek, a ne guzica.  

Guzicama je posao da sede i smrde.

Pa kad progovore, vele ovako - a šta je tu toliko čudno? Zagrlio dete, pazi Boga ti! On je, uostalom Albanac. I uostalom, on je poljubio dete koje je iste vere. I ko zna šta je radio ranije, kad smo MI bežali sa Kosova. I da li bi tako i Srpče ljubio? I uostalom ko su ti ljudi, i šta će oni ovde? Došli da nas osvoje, ko žuti mravi, ko skakavci, a Evropa pametna pa ne da, a mi glupi. Pitaću vas za trijes godina kad taj mali poraste. To je zavera, nisu oni bez veze potegli sa boščama, novcima i ajfonima. A oni što su silovali? I pazi, imam pouzdanu informaciju da su napadali. Pazi kad podižu po dvajes iljade evra. I pazi, nisu to izbeglice, nego ekonomski migranti. I zašto idu baš ovuda? I zašto sada, i zašto tako, sa sve decom? I sve je to jako čudno, Alahovi vojnici, svi, i oni u pelenama. A Nebojša oće orden da mu da, pazi orden...idem ja malo da ljubim decu po parku, možda me snimi neka Indijka pa i ja da se ovajdim! Hajde nemojte da padate više na te srceparateljne slike... Sve su to igre i nameštaljke!

Smrad je nepodnošljiv kada se guzice poseru na ljudskost.

Policiju pamtim kao kordon ljudi u plavom, vidim ih kako pendreče i bacaju suzavac, vidim komunalce kako pišu kazne uličnim sviračima i pred kojima beži moj ubogi jednoruki komšija, s mukom skupljajući vezice peršuna sa kutije. O, naravno, znam da ima u službi poštenih ljudi koji požrtvovano rade svoj posao, ali oni ostaju u senci, sakriveni, poraženi korupcijom, siledžijskim, kabadahijskim nastupom i poltronstvom koje, nažalost, prati ovaj poziv. I tek ponekad, bez želje za publicitetom, nehotice blesnu, kao Redžep Arifi.

Da i ne počinjem koliko je odvratno kopati tako poreklu i nacionalnosti.

Stalno se govori o tome kako samo gadovi i guzice dobiju publicitet, ali eto, ispostavi se da ni jedno dobro delo, ako dođe pred lice javnosti, ne ostane nekažnjeno, ni jedan čovek neukaljan. Ovo parče zemlje pretvorilo se u sengrup pun zavisti, cinizma i čiste zlobe koja se hrani plamičcima dobrote.

Za dušebrižnicima koji relativizuju i devalviraju ljudskost i plemenitost, sleduju oni koji bi da se od njih okoriste. Tako je i Slina morao pompezno najaviti ordenje i zahvalnice, baš kao što i svakom uspešnom sportisti obećaju stan i  penziju, baš kao što i mladim matematičarima, fizičarima, pronalazačima obećaju da ih se država neće odreći i da su nam potrebni.

Jesu, dobri ljudi su potrebni da poprave naš do zla boga mračni imidž u svetu, da se malo njima podičimo, a onda da ih razvlačimo po štampi, kopamo inkriminišuće detalje, relativizujemo njihove zasluge, pljujemo, obrišemo o njih čizmetine i konačno uh razmeljamo kao smrdibubu. Jer dobro je tako ružno i tako boli u svojoj ljudskoj, nekoristoljubivoj, blistavoj jednostavnosti da ga moramo isprljati da ne oslepimo!
Na kraju ćemo oslepeti u mraku, kao krtice.

I treba dobroti, humanosti, toplini dati prostora i nagrade, i više no što se čini neophodnim; baš zato što ona može da nas postidi u nagosti naše zavisti i zlobe, baš zato što je tako retka, baš zato što se tako usrdno zasipa đubretom, kinji i kompromituje.

Treba dobrotu učiniti svakodnevnom, uobičajenom, normalnom, a ne presedanom.

Trebalo bi da bude normalno da se ljudi ponašaju - ljudski.

Iva Radović