Manje zlo

Nedavno sam imala mali (internacionalni) razgovor sa prijateljima koji me je doveo do sledećeg zaključka: u mojoj domovini izbori su potpuno obesmišljeni, i šta god da uradite, koju god iz mnoštva partija iz malog prsta da izvučete, svakako ćete pogreštiti.

Izbori podrazumevaju kalkulisanje ne samo sa našim političkim uverenjima, već i sa mogućim i ostvarljivim u realnosti. Da bismo procenili kako će se naš glas odraziti na opštu sliku, moramo poznavati političku scenu, prirodu izbornog sistema, realnu snagu stranke za koju se odlučimo, pa tako ispada oportunije glasati za možda manje privlačnu, ali jaču opciju; ma sva ta znanja su ništavna, opet smo prdnuli u čabar.

Sve ovo odavno je poznato, nema tu nikakve tople vode. Izbori stvarno i podrazumevaju da se rešite između dva ili više, manjih ili većih zala. Ispada da budućnost zavisi od te naše ekvilibristike više nego od od opcija na meniju. Šta ako ne možemo da procenimo koje zlo je veće? Šta ako se manje zlo obnoć ispostavi kao veće? Naša politička scena je neopisivo ogavan akvarel u kojem su se sve boje razlile i izmešale u onu jednolično govnjivu.

Na poslednjih nekoliko izbora u toj meri se povećao broj apstinenata i tzv. belih listića da su pominjani kao zasebna, uglavnom grbava, grupacija među biračima. Uglavnom ih obe jače političke garniture, SNS-ovska i "demokratska" optužuju za nezrelost, neodgovornost, nedostatak osećaja za realnost; s tim što ih ovi potonji direktno proizvode u krivce za sopstveni izborni krah. Svaka kritika usmerena ka apstinentima podrazumeva da morate biti, makar malo, naklonjeniji jednoj političkoj partiji. A šta ako to zaista niste? Ako postoji osnovana sumnja da su i na jednoj i na drugoj strani najgori, najkorumpiraniji ljudi koji će vam u svakom slučaju pucati u noge i oduzeti sve što imate, pa vam je sasvim svejedno kome ćete dati mandat da to i učini? Kome  biste pre poverili da vam oguli kožu s leđa? Možete li da odlučite, postoji li razlika?

Kritika bi možda bila opravdana da temeljne, suštinske razlike među političkim programima partija nisu takođe relativizovane. Na primer, kada je SNS pobedio na prošlim izborima, a grobar postao predsednik, najviše se strahovalo da će to osujetiti do tada proklamovanu evropsku orijentaciju. Avaj, SNS je pokazao prosto zadivljujući stepen poslušnosti i beskičmenjaštva spram Unije u doba kada nju samu preplavljuje evroskepticizam.  Providni spinovi poput onog sa vojnom paradom za Volođu Putina ili ovim nedavnim, najavljivanjem učešća u obeležavanju Dana pobede, tragikomični su pokušaji da se odglumi mudra politika; sve je to samo "za opseniti prostotu", kao i čitavi politički programi samih tih partija, uostalom. Što se lopovluka, korumpiranosti, nezajažljive gladi da se raskrčmi sve što je od ove jadne zemlje ostalo tiče - razlike nema.
Nemamo čak ni malu, nepotkupljivu političku partiju: u situaciji gde su snage izjednačene svaka od njih nada se da će biti krajcara koja preteže, pa onda ta krajcara dostiže vrtoglavu vrednost, a mali postaju još alaviji od velikih.

Prosečan birač u Srbiji zna da se na vlast dolazi da bi se njome okoristilo, pa glasa za stare jer "oni su se valjda dovoljno nakrali". Prosečan birač ne veruje nikome i misli da su svi isti. On veruje da je politika igra velikih u kojoj on nema nikakvog uticaja, pa glasa za onog ko lepše laže iako mu je jasno da svi lažu. Prosečan birač doživljava takvo stanje kao datost, za koju su svi odgovorni i niko nije odgovoran, sviđa mu se kako nas vide Nušić i Arčibald Rajs. Prosečan birač bi podigao revoluciju ali ga mrzi. A i boli ga dupe.

Zato će u svemu da gleda svoju  vajdicu ugledajući se na bagru na vlasti.

U želji da se bude racionalan gubi se iz vida uticaj pojedinaca, njihove snage, mudrosti, hrabrosti, poštenja, njihovih ličnih kvaliteta. Potpuno beznađe u koje smo potonuli mora da iznedri nove ljude koji drugačije razmišljaju. Znam da ih ima, ali su tihi. I za vlast i za birače važi isto: da bi se odigrala evolucija u našim glavama potrebno je da gledamo dalje od sopstvenog nosa i da budemo zainteresovani i za tuđu, ili nedajbože opštu sreću. Za to je potrebno biti i altruista, i idealista, imati veru, imati i srce pored mozga.

A to je tako odvratno nepragmatično, je li tako?

*****

Mor ve Ötesi - Uyan (Probudi se)

Dragi brate, gledaj,
naši životi su u tvojim rukama.

Izgubili smo lepotu ptice u letu,
bolesni smo.
Dosadio mi je plač, zaustavljanje.
Greh je nastaviti ovu perverznu igru.

Probudi se sada, probudi se!
Probudi se, prijatelju, probudi se!
Probudi se iz ovog mračnog sna.

 Iva Radović