Nacionalizam i konformizam - 1.deo

Taj koncept potiče iz druge polovine 19. veka, gde stanovnici pojedinih evropskih područja podvode sebe i stanovnike pojedinih područja van granica svog teritorijalnog principata pod isti etnički okvir, te time težnju za teritorijalnim širenjem predstavljaju zapravo kao neophodnost. Ovakve tendencije bivaju kreirane i forsirane od strane vladajućih struktura, te promovisane putem umetničkih tendencija. Ova se propaganda nije odnosila samo na takozvano intelektualno, već i na narodno stvaralaštvo, koje predominantno i jeste tendenciozno-ekskluzivističkog i segregativog karaktera koji upravo odgovara nacionalističkom ustrojstvu mišljenja. Dakle, jasno je bilo da nacionalizam substanciono nije predstavljao ni u kom smislu novu tendenciju. Na Balkanu, nacionalističko idejno dejstvovanje ogledalo se u formiranju lingvonacionalnih političko-filozofskih sistema koji su se promovisali u časopisima, knjigama, govorima i uopšte dejstvovanjem na nivou kulturnog pokreta, dok su podrivanja sporadičnih oružanih sukoba i forsiranje kulturorasizma i verske netolerancije od strane vladajućih struktura bile zamaskirane teatralnim, romantizovanim umetničkim tendencijama, što je pokretu samo dalo na naivnosti. U Nemačkoj, međutim, formira se koncept naučnog rasizma koji se kao sistem bazirao na mitologiji, pučanskom kulturorasizmu i kulturofašizmu i biološkim saznanjima, pri čemu je koncept takozvanog naučnog rasizma ostao nepromenjen i postojan i do danas, iako ne i rasprostranjen kao ranije. Ako možemo jedan entitet držati za uzrok velikom broju zala, ako ne svem, onda je to svakako konformizam. Osnova konformizma je nedostatak morala. Nedostatak karakternosti. Nemanje snage da se disciplinujemo i uradimo ono što nam trenutno ne prija da bismo došli do dobra za sebe u bilo kom obliku. Nije bitno je li to lenjost, kukavičluk, konzervativizam, netolerancija, na isto se svodi. Bitno je samo u kom smo stepenu konformista. Ljudi pogrešno poistovećuju žrtvu sa angažovanjem. Žrtva je zlo. Nema potrebe nanositi sebi bol. Angažovanjem ne nanosimo sebi bol, naprotiv, funkcionišemo, a to je pozitivizam u egzistenciji, svaka neaktivnost, odnosno nefunkcionisanje u konkretnom opsegu potreba, suštinski je nezdravo. Ta patologija i daje pomenute socijalne kategorije nebuloza. Međutim, nije dovoljno reći da neko ima loš seks pa je logično da je šovinista. Naprotiv, problem je dublji, ali ne samim tim i kompleksniji, dovoljno je da konfomisti date tehnički razlog i on će ga prihvatiti, suština je u nemoralu. To je jednostavno objašnjenje zašto konzervativac ne može biti dobar čovek. Ljubazan i dobar nisu isto. Dobar ne tera ćerku od kuće jer je silovana. Dobar ne odbija deci pažnju jer ga je žena prevarila. Dobar ne smatra da ga je dete razočaralo jer je pesnik, a ne inžinjer. Dobar si ako adekvatno ocenjuješ dobro i zlo, a to nisu nikakve apstraktne kategoije. Konformisti samo treba razlog. Konformizam stvara mediokritizam. Imajmo na umu da je antisemitizam kao sistem bio čak izuzetno popularan u Velikoj Britaniji, skoro u istom stepenu kao i u Nemačkoj u periodu između dva rata, a antisemitizam, rasizam i nacionalizam postali su svojevrsna socijalna anatema tek nakon pobede liberalizma, kada je, zapravo, sve na bilo koji način vezano za nacističku doktrinu anatemisano, pa čak i grane nauke koje su dale ideje koje su u deviranom obliku iskorišćene za stvaranje koncepta njihove ideologije, osim kada je dotični entitet bio od strane autoriteta koju su služili kao reper već ranije bio prihvaćen kao entitet sa samostalnim identitetom, kao na primer mitologija. Dakle, stiče se utisak da je nacionalizam očekivana pojava u društvu. Reklo bi se prirodna. 

Dejana Savić