Nacionalizam i konformizam - 2.deo

Međutim, od izuzetne je važnosti u okviru pojma prirodno razdvojiti pojmove fiziološko kao pozitivna i u skladu sa funkcionalnošću, odnosno, funkcionalnog pozitivizma, i patološko, kao logična, ali negativna posledica prirodnih procesa. Upravo se zbog nedostatka ove diferencijacije toliko i manipuliše pojmom prirodno. Šta natera obrazovanu osobu visoke inteligencije da negira logički smisao informacije i devira proces mišljenja ka devijantnom zaključku? Koji bi motiv morao biti za tako jaku kompartmentalizaciju? Nacionalizam podrazumeva formatizovano ustrojeno razmišljanje i, kao takvo, kontradiktorno je sa svakim vidom zdravog kritičkog mišljenja. Formatizovani stavovi mogući su samo kompartmentalizacijom, odnosno prihvatanjem logike u jednom, a ne i u drugom entitetu. Kompartmentalizacija je posledica konformizma u razmišljanju, gde se zaključci alogično usmeravaju ka željenoj formi koja odgovara usađenim ne stavovima, nego potrebama i emocijama, te se stvara čvrsta ubeđenost u alogičnu ideju. Konkretno, ako nemate morala, snage, talenta, kvaliteta, a podsvesno ste svakako toga svesni, šta je logičnije nego uzeti neku formu na kojoj se možete formalistički ostvariti, a to je pripadništvo jednom imaginarnom, ali tehnički odredljivom skupu kao što je nacija? Nacija je kulturološki i istorijsko-politički, izvorno, danas više naravno ne, i genetski, ali nikako karakterni i moralni entitet. Kulturni aspekti su samo forma izražavanja karakternih vrednosti koje su svojstvene ljudskim bićima per se i zavise od tehničkih okolnosti, genetike, materijalnih mogućnosti, klime, geografije; nikako od nekog ontološko-endogenog uzroka, tako nešto je suludo i zamisliti da postoji. U priči o nacionalizmu  nužno je pomenuti antejevski kompleks, patološku potrebu za pripadanjem nekom grupnom ontološkom entitetu, čemu je uzrok, kao i religioznosti, konformizam slabosti u suštini karaktera, kao kad se neko ne boji da juriša u tuču iako zna da rizikuje prelom, ali se trese kad treba da pozove devojku koja mu se sviđa na piće. Nacionalizam je izraz dubokog kukavičluka koji se nasiljem samo kompenzuje, bukvalno, kao da govore “eto vidite, nisam kukavica” i sebi i drugima. Kako toga ima među Srbima, tako i među svima ostalima, te ćete uvek čuti smešnu floskulu “ali mrze oni tebe”, navodno, ugrožen si a priori, ti se zapravo braniš, nisi ti kriv, ne bi ti ni ratovao, nego te drugi napadaju, eventualno; dakle, tvoji su zločini ili odbrambeni ili preventivni. E pa, tako je i na drugoj strani. U nekom periodu više će zločina učiniti jedna, u nekim druga strana, to zavisi od materijalnih i političkih mogućnosti i političke, odnosno finansijske potrebe, eventualno lične psihopatije, uz ostale oportunističke interese i praktično se nikada ne može isterati do kraja na čistac. Najlakše za eksploataciju u svrhe pridobijanja maliciozne finansijske, ali i drugih vrsta oportunističkih koristi jeste svakako baviti se nacionalizmom, bilo na političkom, bilo na društvenom nivou. A to pravdanje time da je nacionalizam kao pojam i pravac nastao kao plemenita potreba za ujedinjenjem, bez ikakih zlih pretenzija i da je neki rat bolji jer smo o njemu učili u školi, zaista je smešna. I dalje je to ista ustrojena, idealistička, nerealna, manipulativno-oportunistička formacija. Boriti se protiv vojske koja te napada je hrabrost, a mrzeti narod te vojske je čist kukavičluk. Zločine čini kriminalac. Bilo kakvo stradanje od strane drugih nacionalista nije opravdanje, jer ste stradali upravo od Vama sličnih, ako ćemo pravo, a nikako od nekih drugih, bilo da ste imali ranije pomenute stavove ili ne, očigledno ste u nekom stepenu bili tome podložni, a zločinci zaslužuju kaznu, i od strane svojih, kao i od strane Vaših, ali i trećih. Na muci se dokazuje kakav je ko čovek, a to što konformizam drugih pre svega dozvoljava bahaćenje u takozvanim škakljivim situacijama te žrtva to koristi, ne umanjuje zločin niti žrtvin bol, samo pokazuje odakle je zapravo zločin došao i protiv čega se treba boriti, a to su intelektualna i moralna patologija. Fokusiranje samo na najupečatljiviji aspekt problema ne rešava suštinu, već samo produbljuje problematiku, stvarajući iste uzroke time što se negira upravo etika, te time samo stvara prostor za nove probleme. Patriotizam je ljubav prema svojoj zemlji, a to može biti i zemlja u koju si se doselio, nema nikakve veze sa antejevskim kompleksom, niti konformizmom. To je ljubav prema onome što ta zemlja ima, a razlikuje je od ostalih, a slučajno je baš tvoja. Ima li pre svega moralnog opravdanja voleti zemlju u kojoj caruju mediokritizam i nemoral? To što je zemlja porekla je nikakav argument, Srbin si kao što imaš određenu boju kose, to te nikako ne određuje, samo te vizuelno tehnički prezentuje. Srbija ima mnogo vrednog, van svake diskusije. Međutim, ukoliko se ponosite nacionalnim prisvajanjem nekog naučnika, brojem ubijenih ili, još bolje, ličnim stradanjem, religijom i to još tanatofilnom, fudbalskim klubom u kome se igra za sebe i za pare, a nominalno za Vas da biste im dali pare, geografijom koja je takva kakva je i vi nemate s tim ništa, delima nekog drugog a ne sopstvenim, onda, zapravo, i nemate mnogo toga za ponos; zapravo, mnogo više materijala imate za stid. Uživati u nečemu i time se ponositi su različite stvari. Ovakvi stavovi, danas veoma česti, zapravo su slika amoralnosti sredine. Nema svakako potrebe da naglašavam da kad kažem moral, mislim na ontološki moral, etiku, a ne na karakterne osobine, one su samo formalni izraz ličnosti, ali moral je i dalje moral, uopšteno govoreći. Alogika, kompartmentalizacija i huliganski primitivizam koji se ogleda u svemu kao odgovor na svaki racionalizam u ovoj zemlji samo su simptomi, a ne uzroci. Ne rešavaju se stvari na montiranim procesima dirigovanim od strane poverilaca mafijaša kojima je u interesu slobodna teritorija za trase droge, i onima kojima je u interesu da postoji država solidnih tehničkih standarda, ali bez vrednosti i haotična, te kao takva pogodna za jeftinu radnu snagu i raznorazne finansijske manupulacije, pa se, eto, ti interesi slučajno preklapaju, pa nastade i slika Srbina sa nožem u zubima, NATO agresija i Haški tribunal i još kojekakve gadurije. Problem se rešava priznavanjem sopstvenog kukavičluka. Onda niko neće imati čime da manipuliše Vama, da Vas ubeđuje u gluposti i tera da iste pravite, bićete nekome potrebni kao saradnik, a ne kao meso, pa onda budite čovek i stvarajte nove saradnike, a ne nova mesa, ako imate šta da ponudite. Lako je praviti se junak na pesmama na youtube-u i druge slične blamirajuće imbecilarije. I začarani krug se više ne vrti ako ga zaustaviš na jednom mestu i držiš dovoljno dugo da inercija ne pokrene ponovo proces. A mi, ko god da proba da zaustavi točak, tu osobu proglašavamo izdajnikom, ludakom, kriminalcem. Prosto kao da nam sve ovo odgovara. Da se čovek zapita, je li to konformizam kolektivnog nesvesnog u smislu zone komfora ili je to substancioni konformizam mediokritetskih društava? Ja bih od sveg srca volela da je ovo prvo. A ni drugo nije nerešivo. Teoretski. 

Dejana Savić