Ne mislim, dakle - postojim

U skladu sa postojećim okolnostima u kojima neum vodi glavnu reč, imajući u vidu ovo što jeste i ono što će tek biti, mislim da postoji samo jedno pravo rešenje - trebalo bi prestati razmišljati. Jeste teško, ali se treningom i to postiže. Kao što smo uvežbali glad, bedu, poniženje, obmane, trućanje mediokriteta na javnim mestima i sva zla ovoga sveta, tako se uvežbava i ovo. Jer, pokazalo se to, tranzicija je stanje bez svesti, bez logike, bez bilo čega što u sebi ima pozitivne emocije i prosto je neverovatno da je sve ovde u jednoj do te mere nemislećoj sredini makar i prividno mirno, da još jedni drugima ne čupamo grkljane. A, ta svakodnevna i sve učestalija klanja, silovanja, pljačke, skokovi s mostova, raznošenja kašikarama, maltretiranje dece... Ništa su prema kolektivnom samoubistvu koje svima lebdi nad glavom kao Damoklov kišobran, u evroatlantskoj varijanti poznatog mita.

A da je neko na vreme i kad je trebalo  razmišljao, do ovoga se svakako ne bi ni došlo. Da je to neko razmišljanjem mogao da reši, sigurno bi se već našao lik koji bi smislio nešto pametno. Ali nije. Jebiga. Prema tome, sve je baš onako kako i treba da bude, ma kako se činilo nepodnošljivim i nedoličnim odraslog čoveka, a i svih drugih nedoraslih učesnika u životnim sadržajima Sve što vidite u vama izaziva stid. Sve što osećate samo je bezgranično poniženje, jer sve što osećate, vidite i čujete sasvim je suprotno od onoga čemu su vas učili kad ste bili balavi i kako biste, u trenucima nesebične kontemplacije, mislili da bi trebalo. Uzeli su vam državu, posao, prijatelje, porodicu, uspomene na detinjstvo, stvarne i eventualne ljubavi, uzeli su vam poznate citate, omiljene pisce i glumce, filozofe i pesnike, filmske dive i pevačice, uzeli su vam sve što ste imali i ostavili vam samo kućne ljubimce, to malo tela i jezik na kojem više ni sa kim ne možete da uspostavite kontakt osim sa njima. Ostavili su vam samo depresivne, usmrdele trupine sa kojima više ne znate šta da započnete i kuda da ih usmerite, jer su svi putevi uma neumom blokirani, a svi poslovi vojnicima partije zaposednuti. To je okupacija.

Ali, što više razmišljate ostacima mozga u čije je stvaranje priroda utrošila šest ili više milijardi godina, da biste ga vi sami sveli na sparušeni kozji brabonjak, sve više uviđate kolika je bezgranična i strašna vaša tragedija, koliko je čitava situacija bezizlazna. Jer, od vas ništa ne zavisi, a u one koji bi nešto i mogli da urade nemate ni malo poverenja. A, i kako bi? U stvari, postaje vam jasno da svet u svoje ruke preuzimaju takozvani organizovani kriminalci koji su, valjda, plaćeni da za nekoga obave taj monstruozni deo posla na uništavanju pojedinih nepodobnih ili po nekim drugim kriterijumima suvišnih zemalja i naroda. A kad se sa tim suočite onda shvatite da nikakva etika tu ne pomaže, ni religioznost, ni najiskrenija ljudska humanost i ljubav prema životinjama, a druga sredstva za opstanak nemate jer niste na vreme razmišljali da bi nešto slično moglo da vas zadesi. I što više razmišljate, rekoh već kakvim mozgićem, sve više tonete u taj košmarni glib koji vam se čini sve gušćim i crnjim, sve više nalik na septičku jamu sopstvenih umnih fekalija.

Prema tome, poslednja stvar kojom bi se u tranziciji trebalo baviti jeste misliti, a mišljenje vas uvek vodi u onom pravcu koji, na neki način, podrazumeva predviđanje poteza onih koji vam stoje na putu. Kao u šahu. Jer čitav život i jeste, zapravo, samo partija šaha u kojoj je neko kralj, a neko lovac, pion, top ili konj. Ali kako vam na toj tranzicionoj šahovskoj tabli stoje na putu oni koji nemaju svoje mišljenje, onda je jedan takav napor potpuno uzaludan i zato bi pod hitno treba pribeći novoj duhovnoj avanturi -nemišljenju. To je ono opijajuće stanje u kojem se konačno stapate sa okolinom i postajete njen sastavni deo. To je ono stanje u kojem se poistovećujete sa onima koji vas vode, uspešnim primercima moderne Srbije koji bi, da iole misle, još večeras skakali sa Brankovog mosta.

Da, u početku je teško, jer svaki pokušaj odbacivanja misli kao takvih dovodi do toga da se one još silovitije vraćaju prosto vas obarajući svojim mnoštvom i snagom. Ali, baš zato bi trebalo biti uporan, sve do onog časa kada vam to pođe za rukom, nogom ili usahlim patrljkom polnog organa, kada shvatite da ste višak, nikome potrebni i da od vas ama baš ništa ne zavisi, da ste niko i ništa kao što ste oduvek i bili, a da vam to niko nije rekao puštajući vas da živite u zabludi da ste veličanstveno ljudsko biće koje misli i kroz koje, kako to neki vole da kažu, sam tvorac sagledava kosmos i samog sebe. Cvrc.

Ivan Rajović