Obmana kao sudbina

Istina je uvek malo drugačija od onoga što nam se nudi kao njena varijanta za široku potrošnju. Samo što ljudi to ne žele da znaju. Oni koji su išli tom logikom, bez obzira u kojoj oblasti delovali (politika, religija, umetnost...) uglavnom su najbolje prolazili. Oni koji ljudima govore ono što svi žele da čuju, uvek su najomiljeniji. Ništa čudno jer čitav ovaj svet je zasnovan na obmani. I ne samo to, on i dalje funkcioniše na istom principu, a obmana je postala način života.

Ovo što se nama dešava jedan je od najočiglednijih i do bola surovih primera rečenog. Prosto nije moguće shvatiti kako jedan iscrpljeni narod i dalje može da veruje u obećanja i to od onih, ili onoga, koji ama baš ništa u životu nisu uradili da bi to poverenje stekli. Naprotiv! Kako neko kome je potrebno sve i odmah može da nasedne i poveruje u nešto što mu se nudi u malo daljoj budućnosti? To je fenomen. Razumeo bih da to stiže od nekoga ko je već imao priliku da izvede istu tačku, izvukao zeca iz šešira ili bar pustio goluba iz gaća, ali u ovom slučaju to je potpuno besmisleno jer se radi o nižerazrednim opsenarima i najobičnijim jajarama od prevaranata. A čitava filozofija ovih na vlasti je da ostanu što duže kako bi se nafatirali i stekli pozicije za nastavak političke karijere koja je, poznato je to, neodvojivo skopčana sa lovom, a to znači sa onim što se organizovanim kriminalom zove.
Danas kada je tehnologija omogućila da se može napraviti pouzdan uvid u koješta, pa i u svoje socijalno stanje iz kojeg dalje implicira i psihologija pojedinca i mase, nije jasno zašto tranzicioni škartovi nemaju potrebu da to učine. Mnogo je lepše i lekovitije slušati besmislice drugih nego verovati sebi.

Tu smo, dakle, mnogo je lagodnije prihvatiti ulogu miljenika o kojem svi brinu, od Boga preko njegovih aktivista dole, pa do političara i ostalih zaluditelja, nego se suočiti sa sobom, neostvarenim gubitnikom kao kuče u liftu izgubljenom u neshvaćenom svetu i svojom ulogom u svemu ovome. Ali reklo bi se da je sasvim uzaludno baviti se nečim što još nikada nigde nije dalo nikakav rezultat, jer svet onda i ne bi bio ovakav kakav je, a sve ovo traje već hiljadama godina, možda i duže. Ljudi jednostavno traže da budu obmanuti. No, to ni na koji način ne amnestira one koji obmanu koriste kao metod ili oružje za ostvarivanje svojih niskih pobuda. A politika, u suštini,nikad nema visoke ciljeve.

Sve je to mnogo ozbiljnije u nacijama koje su na izdisaju i koje traže suočavanje sa istinom i mobilizaciju, pre svega najumnijih i najsposobnijih, kako bi se opstalo, ako još ima kolektivne svesti o tome. Kod nas je izgleda više nema. Postoji samo ona, čini se toliko specifična i samo ljudima svojstvena, sebična potreba jedinke da samo ona ispliva i nastavi trajanje. A ništa lakše nego to i takvo sebično čudovište pridobiti za svoje monstruozne namere i načiniti ga saučesnikom sopstvene propasti.

E, to je Srbija danas. Zemlja u kojoj je pamet balast, sramota koja pametnog čini neprilagođenim i odbačenim od „zajednice“. Da je samo jedan pametan u takozvanom parlamentu, ali baš pametan u pravom smislu te reči, i sa reputacijom nacionalne veličine prvog reda, svi ti obabićeni cirkuzani mogli bi da se podave tamo gde babe uriniraju. Ali takvog nema, ne zato što to majka ovde nije rodila, već zato što mehanizmom selekcije novokomponovane elite nije omogućeno da tu bude, bar kao pelcer, kao ukor, prezir i opomena, kao glas nacionalnog razuma, prosto rečeno.

Ovako imamo tu družinu po srodnosti, te mlatitelje prazne slame, te isprazne kreštave pajace koji dobro znaju da od njihove „pameti“ ama baš ništa ne zavisi. Dovoljno je to što su tu, tako brojni, tako odani i blentavi, a sve što je potrebno da se obavi – biće obavljeno. Ima ko o tome vodi računa.

Na nižim nivoima situacija je daleko dramatičnija i komičnija. Ali sve bi ovo trebalo zapamtiti kao vladavinu najgorih, kao nauk za ubuduće, da nam se više nikada ne ponovi, mada, kako stvari stoje, nema šanse, jer posle ovoga može se očekivati samo potop ili nacionalno osvešćenje koje će nas vinuti tamo gde nam je i mesto – među ljude, a ne kreature koje vegetiraju na besmislenim obećanjima prevaranata i demagoga.

Ivan Rajović