Očekujte neočekivano

Sanjala sam. Govorili su mi 'biće bolje, ne može ovo trajati doveka' i ja sam zaista u to i verovala. Svakog jutra sam se budila očekujući da će se desiti nešto što bi moglo promeniti ovu učmalu svakodnevnicu, nešto što bi vratilo onaj osećaj zadovoljstva samim sobom i svetom oko sebe. Naravno, promene se nisu desile. I dalje se budim na istom mestu, sa istim osećajem nezadovoljstva, samo što su očekivanja nestala zajedno sa nadom da će biti bar koliko-toliko bolje.

U međuvremenu smo se navikli. Na gluposti, bezobrazluk, zlo, zavist, alavost, halapljivost. Više ne očekuješ pomoć, očekuješ da će te zajebati i čudiš se kada se to i ne desi. Ne možeš dobiti ono što želiš, a da zauzvrat ne uradiš ništa. Krupne stvari. A najčešće sitnice. Normalne stvari postale su nenormalne, ono što bi trebalo da se podrazumeva počelo je da nas čudi. Stanu ti na pešačkom prelazu, kažeš 'hvala'. Propuste trudnicu u redu u pošti, ti pomisliš 'kakav divan čovek'. Osmehne ti se šalterska radnica, 'kakva prijatna gospođa'...

Rano je jutro, izlazim iz kuće i svesna sam šta me čeka, psihički sam pripremljena na to. Ulazim u hodnik, dugačak, ispunjen onim poznatim smradom, čuje se šuškanje i šaputanje. Već tu čekaju tri-četiri penzionera, jedna trudnica i evo, sada i ja. Predajem knjižicu i čekam da me prozovu. Laboratorija radi od pola sedam. Čekaću još minimum pola sata, pre nego uopšte počnu da prozivaju. Šest i deset. Sestra izlazi iz ordinacije, uzima knjižice i u roku od dva-tri minuta počinje da proziva. Pomislih da mi kasni sat, jer ovakva mesta nikako ne ulivaju poverenje onim na vrata nalepljenim radnim vremenom. Nisu počeli na vreme, počeli su ranije. Nije mi bilo baš jasno šta se dešava.

Nakon nekih desetak minuta, prozvaše i mene. Uđem u ordinaciju očekujući da ću naleteti na bilo kakvu naznaku zašto ovi ljudi ovde danas rade svoj posao kako treba. Ali ništa. Sestra mi se ljubazno obrati, zamoli me da sednem i posavetova da glavu okrenem na drugu stranu ukoliko nisam ljubitelj igala. Zahvalih se na toj neočekivanoj i iznenadnoj brizi i i nakon što mi je dala informacije o vremenu kada mogu doći po rezultate, pomalo zbunjena, izađoh iz ordinacije.

Popodne dolazim po rezultate. Kasnim. Rečeno mi je da dođem do pola jedan, već je jedan i petnaest. Zamolih jednu stariju gospođu u belom mantilu da mi da rezultate, ona se ljubazno osmehnu, napomenu mi da se rezultati uzimaju do tada i tada, ali bez ikakvog negodovanja pronađe moje papire i pruži mi ih, uputivši mi nekakav čudan i ljubazan pogled.

Gotovo. To je to. Sigurno imam neku neizlečivu bolest. Počeh da brljam po onim papirima pokušavajući da pronađem bilo kakav znak nekakve anomalije, bilo šta što bi ukazalo na problem. Požurih u drugi deo ambulante gde je bila ordinacija doktorke koja je trebalo da mi pročita rezultate, tj.da mi kaže koliko mi je još vremena ostalo.

Kucam, veseo glasić mi govori da uđem. Širok osmeh mlade doktorke mi je zapao za oko, ljubazno 'sedite' me je šokiralo i već mi nije bilo dobro. Bila sam sigurna da će mi saopštiti neke užasne vesti. Izmerismo visinu, težinu, ona prevrće po onim papirima, meni se prevrće po stomaku.

 'Gospođice, vi ste zdravi kao dren. Svi rezultati su vam odlični'.

'Jeste li sigurni?'

'Naravno da sam sigurna, niste valjda mislili da postoji nekakav problem?'

'Ne...'

'Možete ići, samo, ako vam nije teško, ponesite molim vas ovaj karton sestri na šalteru. Vidimo se. Doviđenja.'

Molim?! 'Ako vam nije teško'? 'Molim vas'?! Ovde nešto sigurno nije u redu. Mislim da ću ipak otići kod privatnika, nešto meni ovde ne miriše na dobro... A bude li se ispostavilo da mi nisu rekli sve što je trebalo, ima da ih tužim!

Bojana Ćebić Miletić