Pobuna duha

Ako smo u poslednjih sto godina prolazili kroz stanje dramatskog partijskog života sa monarhističkim obeležjem, posle Drugog svetskog rata kroz socijalizam i jednopartijski sistem, a onda nakon raspada Jugoslavije kroz jednu vrstu autokratske tirade i postpetooktobarske vladavine tranzicionih hulja, poslednjih godina nagrađeni korisnici narodne kuhinje napredne septičke jame, ipak je malo ljudi koji bi današnje stanje, društveno-ekonomsku formaciju, ili bilo kakav oblik socijalne zajednice u kojoj se nalazimo, mogli da definišu. Moglo bi se reći da prolazimo kroz fazu tranzicione ejakulacije. To je stanje kada si stavljen pred svršen čin, iz kojeg nema povratka nazad. U takvom stanju, društvo je uvek blizu granice pobune.

Međutim, pobuna ne bi bila tako dramatična kada bi se unapred znao njen ishod. Šta čoveka nagoni da prihvati pobunu kao civilizacijski čin? Vera u pozitivan ishod? Šta ga nagoni da ćuti i prihvati realnost na terenu? Možda strah koji ga niže skota stavlja. Ahmed Nurudin iz romana Derviš i smrt za pobunu kaže da je tako prvi put nazvao svoju muku. U pripoveci Proba Ive Andrića, fra Serafin pripoveda o izvesnom Petru Đuđutu, koji je celoga života bio ponizan i poslušan, koji ni na kakvu uvredu nije odgovarao, niti se od nepravde branio. Pobunio se tek onda kada mu je, nakon smrti, sv. Petar saopštio da ne može u raj. Ni Bog nije poštovalac podaničkog mentaliteta. Pobuna je došla kasno. U glavi romana Braća Karamazovi, naslovljenoj kao pobuna, Ivan Karamazov zauzima volterovsko shvatanje o beskrajnom jazu između stvarnih patnji čovečanstva, s jedne strane, i Lajbnicove ideje o tome da je Bog, rukovođen principom boljeg, stvorio najbolji od mogućih svetova.

I pobuna zaista nema efekta ako zakasni, i ona jeste glas protiv patnje uopšte, ali i jedna velika muka, koja iza sebe mora da ima finansijsku potporu, infrastrukturu, savršenu organizaciju i nepresušnu veru svojih konzumenata. Ne revolucija, ta izrabljena i iskompromitovana reč. Pobuna je prava definicija duhovnog stanja.

Nemogućnost pobune duha u nas dolazi od biološke katastrofe, mišljenje je sociologa. Mi smo zemlja staraca. Podanički mentalitet koji je stvaran između dva rata i, nakon toga, višedecenijskim razdobljem komunističkog totalitarizma, uglavnom je dobio svoju punoću. Proces izgradnje moderne građanske svesti i političke kulture kasni nekoliko vekova. U svetu se ipak dešava nešto drugačije: u Brazilu, demonstracije su počele zbog poskupljenja karata za prevoz, u Grčkoj protesti ne prestaju zbog mera štednje koje zahteva EU, u Poljskoj su masovno protestovali sindikati, u Tuzli je došlo do protesta poniženih i uvređenih prema kasti i poštovaocima korporativnog kapitalizma, turski narod je u parku Gezi konkretizovao teorijsku misao o pobuni. U Srbiji, koja ima najmanji bruto društveni proizvod i najmanje prosečne plate u Evropi, pobune nema.

Nema je, jer društvo još uvek nije zrelo za stepen nepristajanja građanske klase na političko manipulisanje, koje je u vezi sa finansijskim iscrpljivanjem, nema je, jer društvo nije zrelo za moderne proteste protiv novohibridne klase manipulanata, čiji je jedini cilj sveto trojstvo u vidu slave, moći i novca; nema je, jer nema ni građanskog nezadovoljstva koje bi raslo zajedno sa razvijanjem građanske svesti; nema je, jer generacija koja nije osvešćena, u pobuni ne vidi odbranu slobode u svetu požude bahatih i novokomponovanih ekstraprofitera, koji po svaku cenu žele, i kojima je jedini cilj, da naplate neoliberalni koncept genocida.

Možda sve ovo nije tačno i jasno definisano. Teorijska misao o pobuni može da bude i izraz pohlepe, kao u pripoveci Čelkaš Maksima Gorkog. Nema istu poetiku Pobuna na brodu Baunti koja sadrži stremljenje pobunjenika da se odupru tiraninu, jer sama sloboda podrazumeva i osvajanje egzotičnih mesta, i pobuna na jednom Titaniku koja se sastoji u spasavanju samo svoje bulje.

Možda srpska ćutnja i jeste izraz razočaranja u pobunu. Ako je pobuna bina na kojoj se keze najveća politička nedonoščad koju smo imali u poslednjih sto godina, poput Gorana Svilanovića i Mlađana Dinkića i mnogih drugih, koji su do srži izigrali naše poverenje, ili ona groteska sa stiropor-efendijom, koja nas je potpuno bacila na dno, onda je bolje i da je nema.

Ivan Novčić