Prasak radosti

Dete u meni se uvek radovalo praznicima! Miris Nove godine, miris snega, miris reš pečene tortilje i pljeskavice, miris vruće pite – svi ti mirisi su dobro poznati detetu u meni.

Dete u meni se radovalo smehu, koji je pratio praznike, priželjkivalo poklone, i dolazak Deda Mraza. Dete u meni se radovalo blještanju lampica za jelku, i jedva je čekalo da lepi unaokolo lampione...

Ali dete u meni se uvek plašilo užasnih petardi koje su zvučale poput okrutnih topova, petardi koje su bile prateća pojava svih praznika i veselja.

Rano sam naučila da postoji puno različitih vrsta radosti.

Meni je bila bliska radost koju osetim kad zagrizem krc-krc-krckavi kolač pun lešnika. Nisam razumela kakva je to radost kojom se stvara za mene tada stravičan prasak.

Kad sam bila osnovac, jednoj devojčici su ubacili petardu u jaknu. Eksplodirala je, ali devojčica je srećom imala samo manje povrede, iako je jakna bila potpuno uništena. Ali petarde su tada ipak tolerisane, jer,znate, deca se vesele, novogodišnji su praznici...

Dete u meni je i dalje zgroženo slikama otkinutih prstiju, koje možemo videti o praznicima, uz upozorenja o korišćenju petardi, i to dete ne može shvatiti mora li se novogodišnja radost ispoljavati na tako devijantan način. Nekad se „evoluira“ u toj radosti, pa se umesto petardi koristi i oružje, da se proveseli pucanjem uvis, te dete u meni ostaje nemo nakon što neko bude prostreljen slučajnim, radosnim hicem novogodišnjeg šenlučenja.

Dete u meni već zna da će i ove godine biti puno upozorenja da se ne koriste petarde, zato što o praznicima premine mnogo kućnih ljubimaca od srčanog udara. I ove godine mnogi vlasnici pasa neće smeti da izvedu ljubimce, zbog gromoglasne radosti koja imperativno mora da vlada praznicima.

Dete u meni, nažalost, naviklo je da miris kolača prate i detonacije veselja...

I da, dete u meni je uvek bilo iznenađeno time da se ljudi ne zadovoljavaju pukim bacanjem petardi, već im posebnu novogodišnju radost donosi podmetanje petarde prolaznicima pod noge, da se ljudi malo trgnu. U mom nekadašnjem kraju, gde je moja majka držala kiosk rinfuzne robe, komšija, koji je živeo u kući preko puta, toliko je grcao od radosti da je petardama gađao kiosk skoro celog januara u ime novogodišnje sreće...

Nismo svi isti, i nekad nas raduju potpuno različite stvari. Dete u meni se nada da će Deda Mraz jednom doneti opšte standarde ophođenja, gde je ispoljavanje radosti dozvoljeno samo ako ne plaši druge, ne sakati ih i ne uništava im imovinu igde, od takve radosti, ne umiru kućni ljubimci od srčanog udara. Ko zna, možda Deda Mraz jednom i čuje moju želju.

Ana Benčić