Ružičasti daljinski upravljač

Ovih dana srbijanska internet zajednica polarizovala se po pitanju reality show-ova. Jedni su sastavili peticiju i ponudili građanstvu legalan i opipljiv protest protiv emitovanja real time gadarija, dočim drugi tvrde da je narečena akcija besmislena i nedemokratična. Prvima je glavni razlog za brigu javni moral i srozavanje kulture. Drugima je najjači argument – daljinski upravljač. Imate daljinski upravljač, pa promenite kanal. Ovi prvi su uglavnom uplašeni za našu decu i njihovo odrastanje uz izloženost sisama Nade Tranzicije i Biljane Tajfun; ovi drugi se drže ušuškanog, samozadovoljnog elitizma: idite na izložbu, u muzej, ili koncert klasične muzike, ako vam se ne sviđa. Pa vele: tako je i u svetu.

Tako je u svetu koji su liberalni zakoni tržišta doveli do potpune trivijalizacije. Ako nešto donosi profit, mi ćemo vas time kljukati. Komercijalne ćemo gurati na uštrb drugih, manje isplativih sadržaja, dok ovi potonji ne budu potpuno apsorbovani ružičastim šljokicama i prskanjem telesnih tečnosti; to jest, dok ne zaboravite da neki drugi vid masovne zabave ili, ne daj Bože, kulturnog programa, uopšte postoji.

I da se ne lažemo: možete vi nekoga samozaljubljeno, s visine, terati u pozorište, tu postoje dve problematične stvari: televizija je sveprisutna. Televizija je neizbežna, treperi kao natprirodni entitet, igra uloge – od pozadinske muzike do noćne lampe – i nametljivo diktira život, šalje manifestne i latentne sugestije o tome šta je poželjno i prihvatljivo. A s druge strane, televizija je podrazumevajući civilizacijski standard, pa čak i kada se za nju izdvaja pretplata, ona je, manje-više svima, neophodan trošak. Možda ne’š dati za teletinu, uzećeš pileća leđa, ali za pretplatu ćeš da pljuneš.

Elitna kultura uglavnom košta. U svetu sa kojim volimo da se poredimo ona je, bar u finansijskom smislu, mnogo dostupnija. Jeste, ne koštaju promenadni koncerti, ne koštaju izložbe, muzeji su džabaka, ali to je jedan sasvim drugi vid kulturne ponude; uglavnom skrajnute, i svojom prirodom nemušte i neprivlačne. Međutim, čovek koji nikada ne bi otišao na kamerni koncert, sa zadovoljstvom je slušao četiri mlade devojke kako, u podzemnom na Zelenjaku, sviraju Vivaldija – i nije bio jedini; kutije njihovih instrumenata bile su pune novca.

Verujem da ljudi još uvek imaju poštovanja za takozvanu visoku kulturu, ali ju je potrebno prema njima otvoriti i učiniti dostupnom. Pored lokalnih akcija, tu bi televizija mogla da odigra važnu ulogu, ali neće. Neće, zato što se podrazumeva da treba da donosi profit. Za kulturu se ne izdvajaju nikakva sredstva, već postojeća se krešu i, u osnovi, usmeravaju na Slinine doktorate i slične oksimorone. Posle te sline, i njima slični rukovode kulturnom politikom, i imamo situaciju da zaslužni umetnici ili žive u bedi, ili se i sami ‘vataju u reality kolo.

Ključno je ovde pitanje izbora: ljudi možda ne bi gledali freak show programe da postoji drugačija ponuda. Ako se masovna kultura sasvim zagadi, a elitna povuče u svoje klaustrofobične kutke, milom ili prinudom, dalje srozavanje opšteg kulturnog nivoa je neminovno. Uz najnovije bisere u školstvu – sve manju dostupnost udžbenika, literature, obrazovanja u celini; uz potrebu da se plaća za alternativni obrazovni sistem (škole jezika, umetničke škole, osbosobljavanje za razne veštine), jer zvanični ili ne postoji ili je očajan, stanovništvo se i doslovno gura u bukagije neznanja. Kultura, zapravo, ovime postaje nedemokratična, a ne cenzurisanjem degutantnih sadržaja.

Uz to, imamo neprekidnu jurnjavu za novcem, koja nas ostavlja bez potencijalno kreativne dokolice; u lice nam se, kao poželjni životni model, sada guraju ne samo osobe bez znanja i zanimanja, nego i osuđeni kriminalci, a beda kojom su nam moralni kriterijumi potpuno rastočeni učvršćuje nas u uverenju da je sve dozvoljeno i da ništa nije previše nisko, ako donosi novac. Novine se uređuju u tom duhu. Svi naši političari su nešto manje upadljiva verzija Kristijana Golubovića, jer su svi do pozicija došli na najnepošteniji mogući način, i svi bi trebalo da budu u zatvoru, a ne na televiziji.

Socijalna, ekonomska i, posledično, kulturna distanca između onih koji su rođeni “na meke dušeke”, kao Vučićev ili Mitrovićev mali, i onih koji su rođeni kao pripadnici plebsa, sve će se više povećavati, do te mere da će ružičasti daljinski upravljač biti integrisan u šaku novorođenog proletera.

Stoga verujem da svaka akcija čišćenja, usmerena protiv tog smrdljivog ribolikog bića, treba da se podrži. Čak i kada kreće od repa.

Iva Radović