Sećanja

Godine su oduvek bežale od mene. A ja sam samo nemo posmatrao kako postajem sve stariji. Neki ljudi postanu srećniji kako vreme prolazi, a ja? Ja sam samo postajao, nestajao. Evo, i u ovoj dugoj noći dok sedim na klupi u Kalemegdanskom parku ja sam sve samo ne srećan. Čak i ova noć deluje srećnije od mene. Nataša se odselila, Srđan preminuo, a Davor u domu za maloletnike. Sve što mi je išta vredelo je gotovo nestalo preko noći. Kako sada živeti? Kako se ponašati? Šta raditi? Sve me boli, sve. Zašto je sve to moralo da se desi? Zašto?! Kakva smo mi to generacija kad nas najmanji vetar oduva? Prokleti smo što živimo u ovoj zemlji, prokleti zato što nemamo pravo na sreću. Šta je uopšte ta sreća kad ti život oduzme sve? Pasji život!

- RUKE GORE! NA ZEMLJU!!! – Začuše se povici sa svih strana. Ustao sam lagano i legao na pod. Policajci su skočili na mene i stavili mi lisice. Znao sam da će me pronaći kad tad. Nisam im se opirao, nisam imao snage. Ne u ovoj zemlji, ne u državi u kojoj nemaš pravo da živiš. Visoki policajac mi se približi licu i iz sve snage me udari martinkom na šta iskašljah krv.

- Majku vam vašu balavu, vi ste našli da rušite režim. Pu!

- Sine, crno ti se piše. – Dodade drugi policajac udarivši me pendrekom preko leđa. Udarac je bio nepodnošljiv, ali nisam ni reč progovorio. Samo sam zaklopio oči dok su mi kroz glavu prolazile slike sa poslednjeg protesta.

Stajali smo svi kraj jednog zida i posmatrali kako demonstranti idu ka Vladi. Napolju je bilo gomila pandura koji su gledali kako da ubiju boga u tebi. Ne znam ni sam kako se to dogodilo, ali odjednom su bili sa svih strana. Pokušali smo da bežimo, trčali smo negde, uplašeni. Za tren sam se okrenuo i videh Srđana, mog prijatelja iz klupe, kako beživotno leži na putu, sav krvav. Te noći sam saznao da je preminuo na licu mesta. Bežali smo dalje, ja, Davor i Nataša. Pokušavali smo makar nju da sklonimo odavde. Da je izbavimo iz ove ludnice. Tada je Davor pao. Brzo sam krenuo ka njemu, al’ me jak udarac obori. Osetio sam samo neke tople ruke kako me vuku. Kada sam otvorio oči ugledao sam Natašu i nekog mladića. Ležao sam na podu neke zgrade, glava me je otkidala.

- Uhvatili su Davora i Srđana. Sve je gotovo! – Reče plačljivim glasom dok mi je brisala krvavo lice. Takve reči ti se nekako urežu u sećanje i proganjaju te. Barem mene jesu. Mene su uništile.

Ponovo udarci u leđa, ponovo pendrek odzvanja po mom telu dok se grupa neiskontrolisanih pandura smeje. A tukli su me iz dva razloga, zato što sam imao majicu sa znakom otpora i zato što su voleli da tuku. Tako je to u ovoj državi gde nemaš pravo na sreću. Tako je to kad si mlad i željan promena. Željan boljeg sutra. Tako je to kad si živ. Zato nisam ništa govorio dok su me tukli, iako su mi sve uzeli, znao sam da smo ih pobedili. Platili smo svi veliku cenu za slobodom. Moja generacija je neće videti, ali ovi sledeći balavanderi sigurno hoće. Ned’o dragi Bog da znaju kroz šta smo sve prošli da bi njima bilo bolje, ned’o Bog. Ipak nismo skroz izgubljeni, nismo. Mi smo se pobunili i ostali živu u duši. Nadam se da nije bilo uzalud. Neka svaki ovaj udarac bude jedna srećna godina za te klince i ja ću biti srećan. Samo da se ne zaboravi.

- STANI!!! STANI!!! VIDIŠ DA NE DIŠE!

- Ma, ko mu j**e mater, reći ćemo da su ga pretukli njegovi. Idemo odavde. – Reče namršteni pandur i otide u maricu sa ostalima ostavivši mrtvo telo na sred Kalemegdanskog parka, kao da je igračka a ne čovek. 

Đorđe Grmuša