Slobodni zidari sopstvene propasti

Masoni, rotatijanci, muslimani, Jevreji, pa čak i kriminalci, pokazuju izvanredne osobine solidarnosti sa svojim bližnjim. To je, kako se pokazalo kroz istoriju, jedna od osnovnih poluga za uspeh u životu, moralna, a potom i materijalna podrška svog bratstva, onih koji računaju i ulažu u tebe s tim da im ti to jednoga dana, kad uzmogneš, vratiš i na taj način otplatiš dug, a samim tim stvoriš uslove da se sledeći sabrat ili sinovac uzdigne do mesta sa kojeg može da  uzdigne dugog i tako redom. E, to je ono čega kod Srba nema ili, bolje rečeno, nikada nije bilo. Taj princip slobodnih zidara, musketara i mnogh drugih koji su shvatili značaj većeg broja individua u odnosu na ulogu pojedinca u ovom narodu nikada nije zaživeo. Eto, možda je i to jedan od uzroka što se ta tranzicija u svom najgorem izdanju obrušila baš na Srbe, a ne na neke druge. I ne samo tranzicija, već sve ono što se srpskom narodu događalo kroz istoriju, a događalo mu se sve najgore. Nikada srpski narod ni u kome nije imao nekog velikog zaštitnika, niti je imao svoje ljude koji su bili na takvim mestima sa kojih bi mogli nešto da urade za svoje sunarodnike. Uglavnom je to bila grupa individualaca, po pravilu podeljenih između sebe, gde je svako bio svoju bitku za sopstvene interese. Tako je i danas. Prosto nema nekoga ko bi stao iza neke srpske ideje, a što je najgore u svemu tome, kada se malo bolje pogleda, niti ima srpskog interesa, niti ima srpske ideje. Pa, kako onda očekivati od nekoga da stane iza nečega što u suštini i ne postoji? E, plivati u takvim fekalnim vodama nešto je što zaista podrazuvema veštinu ili neku drugu sličnu vrlinu. To su, valjda, te okolnosti koje od individue načine nešto što mora biti sebično, lukavio, podmuklo, i obdareno svim onim zlostima i pakostima  koje mu mogu pomoći da ispliva u okruženju istih. Dobro, bilo je onih koji su pripadali različitim tajnim ili javnim udruženjima koja funkcionišu po gore pomenutim principima i to si oni koji su postigli maksimum svetske slave. I koliko god to bilo prihvatljivo, malo je poražavajuće saznanje da čovek mora da bude negde da bi bio neko. Jer, ako ni zbog čega drugog, ko god da je negde mora jedan deo sebe da pruži kako bi mu se nešto vratilo. U životu ništa ne dolazi bez nadoknade, a ljudi su ti koji te mogu uzdići ili te srozati da živiš ispod apsolutne crte siromaštva, što je hit tranzicione sezone.

Zato pokušaj da se pojedina suštinska zbivanja sa katastrofalnim posledicama objasne ili shvate kroz delovanje pojedinaca nikada ne mogu da daju nikakve rezultate. U okolnostima modernog življenja individualizam je potpuno prevaziđena varijanta uspeha u životu. Koliko god to bila otrcana fraza, ali posle vekova poštovanja i dominacije donkihotovske doktrine usamljenih boraca kojima, ako ništa drugo, bar bude priznat staž upornih zamlata  i lelemuda, danas je bilo kakav individualizam potpuno besmislen i ne ide dalje izvan lobanje sopstvenog kreatora.Umire u njoj, bolje rečeno.

Međutim, neophodnost da sve što se radi mora da bude proizvod većeg broja učesnika neminovno vodi ka gubitku dela individualnosti svakog pojedinca. I nema više nikoga ko za nešto može reći “ovo je kompletno moje delo”. Čitav svet kao da je tako konstruisan da svako od nekoga u nečemu zavisi i svako od nečega očekuje svoj deo dobiti. To je naročito vidljivo u tranziciji gde se u opštoj bedi, posle svih bratoubilačkih performansa svako sa svakim udružuje kako bi, pre svega, mogao da ostvari sebe i ostane na površini bare u kojoj se igra dešava. Ljudi u takvim grupama nemaju vremena za druge, uglavnom su zaokupljeni sobom. A grupe se organizuju u svim oblastima, od kriminalaca, narko dilera, do političara, umetnika, do staračkih domova, da ne govorim o navijačima. Međutim, ono što je bitno, ne ulazeći u moralisanje oko suštine okupljanja    jeste nešto što iz toga sledi, a vrlo je opasno. To je grupna odgovornost, koja, po pravilu, ne obvezuje nikoga. I zato je u zemlji gde se takozvana tranzicija sa strahovitim posledicama obrušava na sve i svašta, gde sve vrednosti prestaju a gde caruju najgore ljudske osobine iluzorno tražiti krivca. Jer, kao za velika dela, tako i za velika nedela krivac ne može biti jedan. Za toliko sranje koje je napravljeno potebna je bar vojska dunstera, pacera, hohštaplera i individualnih teških zločinaca. To pojedinac ne može da izvede, čaka i da je genije zla.

Suština svega rečenog se sastoji u tome da, šta god da se desi, krivca biti neće, a ni koristi za pojedince. Zato bi se uspeh u tranziciji mogao svesti na neko zadovoljstvo dok ono traje u toku obavljanja određenih poslova za svoje poslodavce, bez obzira na posledice, koje neminovno dolaze i koje su vrlo bolne. Ali, to je taj princip “Bolje jedan dan kao lav, nego godinama kao pseto”. A do koje mere je princip ispravan i upotrebljiv na svakome je da odluči sam, mada je poznato da čovek, ipak, mora da bude rođen za neke životne izazove, pa čak i za to da bude obična šljuna, a šljuna sa šljunom ide.

Ali, ako je za utehu, slobodno možemo reći da u tranziciji nema uspešnih, a ni srećnih. Ljudski rod kao da je sazdan na principu da nema srećnih ako  je većina oko njih u bedaku, a oni koji se u jednom trenutku čine dobitnicima postaju najveći gubitnici. I, što je takođe zanimljivo, svako je smešten na svoje mesto, na mesto koje mu pripada po njegovim genetskim predispozicijama, svako je u svom okruženju, sviđalo mu se ono ili ne tako da se čitava tranziciona predstava izvodi kao igranka posle maskenbala, gde su sve maske pale i gde je svakome sasvim jasno ko je ko i ko kakvu ulogu igra. Zato je tranzicija, za one koji je prežive, veliko čistilište ali i pročišćenje. Jer, jednoga dana, kada se upali svetlo, i kada srećnici izađu iz svojih kostima, naći će se u jednom realnom svetu sa realnim junacima gde će svako biti nagrađen ili kažnjen za svoje ponašanje. I zato, ako ste u mogućnosti da koliko god bilo odlučujete o svojim postupcima uvek bi trebalo imati u vidu da neka vrhovna pravda postoji i da je jedini spas u tome biti i ostati čovek. I nije to samo puko moralisanje na granici zamlaćivanja i religioznih budalaština koja su čovečanstvo i dovela na rub propasti. Tek u ovakavim vremenima može sa neizrecivom jasnoćom sagledati šta zapravo znači biti čovek i koliki je to dar koji smo dobili, a da nikome nismo rekli ni hvala. A pred svešću o suštini života u čoveku sve postaje nebitno. I baš zato, potrebno je doći do te spoznaje, do tog prosvetljenja posle kojeg je sve mnogo, mnogo lakše.

Ivan Rajović