Srbija danas

Tužno je i nelagodno gledati i slušati u medijima da smo prosjaci. I krvoločnici. Da imamo moć govora, a ne znamo da se izražavamo, da smo školovani, a neobrazovani. Da smo forma bez sadržaja. Belo roblje.

Pođimo redom. Ne krivim današnju vlast, ni jučerašnju, ili onu pređašnju, krivim izbor. Ja kažem pogrešan. Na ravnom putu se ne polaže vožnja. Pred nama su krivine, raskrsnice, obilaznice. A na nama je da izaberemo pravac. I tu leži začkoljica. Znamo li? Da li smo naučeni da donesemo izbor? Ipak nismo, jer izbor podrazumeva odgovornost, a mi od nje bežimo kao đavo od krsta, reklo bi se u narodu. Naučeni smo, od te daleke 45. prošloga veka do danas, da ne razmišljamo, da ne talasamo, da se povinujemo, da „vežemo konja gde nam gazda kaže“, gazda-komunista u to vreme. I to je opstalo u brlogu svesti. Klanjanje, idolopoklonstvo, svečarenje.

I pre toga. Da bi se opstalo za vreme vekovne turske okupacije poprimili smo orijentalne osobine: snishodljivost, licemerje, potuljenost, slatkorečivost i još štošta. Kratak period demokratičnosti između dva svetska rata nije bio dovoljan da trajno osposobi građanstvo da se pouzdano osloni na sopstvene sposobnosti i bogatstva. Odveć malo vremena, kao i period u poslednjih deceniju i po, da se uhvatimo u koštac i da pobedimo najljućeg neprijatelja, naviku. Lečenje od navika je dugo i bez garantovanog rezultata. Navika je čudo. Ne da se iskoreniti i opstaje u nama, u prkos i u inat. 

I zbog svega pomenutog i još nedorečenog, muka mi je kad čujem da smo isprosjačili neki autobus za gradski prevoz, neke medicinske aparate za otkrivanje neke od opakih bolesti, ili za lečenje iste takve, neki novac za izgradnju osnovnih ljudskih potrepština: puta, škole, ambulante, vrtića, mosta itd. Sramim se ljudi koji se time diče, koji se javno pokazuju i našem prosjačenju zvaničnu notu ukazuju. Osećam se prljavo i postiđeno pred osmesima i stiscima šaka uglađenih čije slike primopredaje isprosjačenog titraju danima, dugo nakon što su emitovane, slike zahvalnosti toj i toj stranoj vladi što nam je udelila tu crkavicu.

A onda čujem da znamo i da se ponosimo svojim izvoznim rezultatima. Pomislim na trenutak da su data neograničena novčana sredstva nekom od mladih talenata Srbije koji osvajaju medalje iz fizike, hemije, matematike i tako redom, širom sveta i da su ti mladi ljudi stvorili dodatnu vrednost koja se izvozi i državi i svima nama donosi materijalne pogodnosti, tojest obogaćuje društvo, kad ono mućak. Izvozimo oružje. Trgujemo smrću i time se ponosimo. Uzimamo novac još bednijima od nas za oružje koje po definiciji nije lek, nije hrana, nije odeća, već vesnik smrti.

Zateknem ipak sebe, ljudski je, da pomno odslušam neku diskusiju, debatu, razgovor ili monolog dušebrižnih izabranika. Prvo pitanje koje sebi postavim je da li to oni slučajno ili namerno govore nerazumljivim jezikom za običnog čoveka. Stičem utisak da slučajno biraju reči kojima iskazuju svoje misli, ipak prateći tok govora ili razgovora saznajem da su oni ubeđeni u svoje izgovorene reči, još gore, da se trude da tim iskvarenim srpskim jezikom, punim stranih pozajmljenih reči kojima je mesto u javnom obraćanju koliko i ribi na suvom, ubede i nas, da za njihovo dobro prigrlimo nakaradne ideje, projekte, mućke i nameštaljke.

A slični smo drugim ljudima na planeti. Težimo boljem, ali osećamo da nešto nedostaje, da nije tako kako treba da bude, nešto smeta, žulja. Nema postojanosti i predanosti na srpskim prostorima. Sve je „ad hoc“ i u svrsi ličnog nasuprot opštem. Retki suprotni primeri samo potvrđuju gore navedeno koje je postalo pravilo i merilo.

Može se o Srbiji danas mnogo i dugo pisati, ali oni koji čitaju su svega već svesni, a oni drugi, niti pišu, niti čitaju, gledaju... Gledaju i oponašaju. Ispraćaju i dočekuju decu poslatu u „svet“, plaćaju račune i dodvoravaju se, gutaju, a ne žvaću, snalaze se i muljaju, plaćaju račune i gunđaju, kraduckaju i varaju. Ušlo nešto u biće i opstaje. Postalo deo prirode. Nešto nazadno kao blato koje se lepi za cipele i otežava hod.

Tek izbori su pred nama. I eto nas na početku priče. Pred nama je raskrsnica i izbor puteva. Hrabri, smeli i odvažni će raskrčiti trnje i šikaru i odgovorno poći novim putem, a nazadni bi utabanom kaljugom!

Dragan Pajović