Tihi rat prostote i pameti

Iz dana u dan zapljusne nas neka gadost. Kao šaka za vrat, kao šamar u dremežu, kao kibla toplih fekalija u šetnji sruči se na naša već izmoždena, i kroz sve Scile i Haribde, prohujala telesa. I zastanemo u hodu, zbunjeni, zgranuti i postiđeni da se još jednom zapitamo: san li je ili java to što se nama svakodnevno događa? A odgovora nema. Jer logika kaže da tolika količina gadosti na tako malom prostoru, u tom periodu jednostavno ne može da se dogodi. A ipak se događa.
Davno smo prošli onu fazu kada smo skoro sa radošću dočekivali te budalaste izlete kokošjih umova, te animalne istupe gangsterske bratije, te nebulozne konstrukcije samozvanih političara, uglavnom kretaura koje je očarala mnogoznačnost ovog sveobuhvatnog pojma a koji sa politikom imaju veze koliko i starleta sa podizanjem MIG-a. Svaki od tih gafofa doživljavali smo kao poslednji u nizu, kao dno dna, vrhunac kataklizmičke gluposti koja nas je zadesila i posle koje nema više i nema dalje. Ali bismo se već sutradan iznenadili novim, još neviđenim i ničim nagoveštenim, gotovo spektakularnim ispadom neke od grandioznih zvezdica našeg estradnog neba na kojem se smestilo sve što ume da okači kravatu i pokaže dupe.

To štancovanje gadosti, koliko god bilo ogavno i neprimereno, čak i polovično obrazovanom i vaspitanom učesniku naše sumorne svakodnevice, nije moglo da bude spontano, niti je moglo da se grana, da metastazira samo od sebe; ili kao emanacija bolesnih umova. Jer i falični um ima limit posle kojeg svaka njegova kreacija postaje najobičnije trabunjanje, ili agonija. Ovo što se nama dešava je, moglo bi se reći, osmišljeno, gradacijski spakovano i dozirano lupetanje koje je samo sebi postalo svrha. Jer, kako se pokazalo, sve drugo uglavnom je kratkotrajno ili nezapaženo, samo bljuvotine skreću pažnju i svog tvorca uzdižu u rang ekskluzive na lestvici gledanosti i slušanosti. I zaista, nije lako biti toliki idiot, pa posle svega, već viđenog, napraviti još jedan spust, još jedan sumasišavši slalom; ili još jedan iskorak ka sada već nedostižnoj septičkoj jami prostote i bedastoće. Potrebno je biti idiot nad idiotima, kralj idiota da bi tvoj idiotizam, pored svih već viđenih, uspeo da se vine u orbitu svekolike ljudske prostote. I kad pomislimo da je to nemoguće, eto ga novi. A što je vrlo zanimljivo i daje povoda da se razmišlja o teoriji zavere, svi dolaze sa iste strane sveta, iz redova grupacije objedinjene željom da vlada, po tuđem diktatu, a u svoju korist.
E, to je ono što plaši. Taj svojevrsni i do sada nigde viđeni tihi rat u kojem domicilna prostota ima zadatak da se obračuna sa svim onim što vredi u narodu. Tako će se na kraju ispostaviti da je taj, tj. ovaj narod odumro sam od sebe, raspao se, uginuo, bez i jednog ispaljenog metka, bez grama jebenog uranijuma, omče, kame ili sečiva giljotine. Jednostavno ga nema, budući da su nad njim, tj. njegovim grobovima, ostale da plutaju samo senke utvara ukletih izroda.
Čak i da nije, negde u nekom bunkeru iz mozgića nekih genijalnih zlikovačkih likova smišljena je ta podla taktika koja bi trebalo da nas svede ne nivo bezumne rulje prepuštene samouništenju – sve ukazuje da je baš to suština ovoga što nam se dešava. A kao što znamo, ništa se u svetu ne dešava slučajno, a najluđe je slučaju pripisati srpsko bezumlje. Pogotovu ako se ima u vidu uticaj i istorijski značaj i ovog naroda i ovog područja u svim epohama kroz koje je civilizacija postajala ovo što jeste.
Sav taj polusvet koji je izmileo iz svojih jazbina, špilja, trapova i brloga, svi ti akrepi, stenice, vaši, gnjide, te podguzne muve i crevni paraziti sa ljudskim likom, koji su najednom tako masovno hrupili u naše živote, nisu deo evolutivnog procesa niti bilo kakve prirodne zakonitosti ili nužnosti. Oni su samo oružje namenjeno uništenju svega mislećeg i vrednog poštovanja. Oni su prethodnica okupacionih snaga koje će kasnije u svečanim maskirnim uniformama, i pod zastavama sa zvezdicama, doneti demokratiju na ove prostore.

I zato nikada sa visine ne gledajte neprijatelja, makar bio i smrdibuba u Armanijevom odelu. I nikad se, nikad ne smejte gadostima i glupostima, „telepromptovanju“ i „vazduplohovima“, mucanju pred kamerama i usklicima „’Ajdemo dalje“. Sve je to u službi onoga o čemu sam govorio, sa jednim jedinim ciljem, da sve što može pobegne, a sve što ostane bude mentalno obogaljeno i lišeno logičnog rasuđivanja u okolnostima bez logike, lepote i ljubavi, bez smisla, i bilo čega drugog što bi trebalo da krasi čoveka i život u okruženju drugih ljudi. I nemoj posle da bude da vam nisam rekao!

Tako je govorio Zaradsutra!

Ivan Rajović