Tragična sudbina čoveka u ratu

Kada sam skoro videla na televiziji jedno malo dete, bez majke, kako grca u suzama, shvatila sam da je srce ono najvrednije što čovek poseduje. Mnogi su ljudi, upravo baš zbog toga, podlegli svojoj sudbini u strašnim ratovima. Borili su se za svoju otadžbinu, narod, slobodu i ljubav. Potraga za slobodom i za jednim plavim parčetom neba oduvek je odnosila ljudske žrtve, ne birajući mnogo da li će stradati dete ili odrastao čovek.

Ja ne volim rat. A ko ga voli? Ko želi da izgubi sina, oca, muža ili da izgubi nogu, oko, prst? Ja to ne želim, a mislim da isto tako nijedno dete na ovom svetu ne želi da iskusi tragičnu sudbinu čoveka u ratu.

Rat - tako kratka reč, a veoma tužna. U ratu ne ginu samo ljudi, nego i životinje, biljke, kamen, zemlja. Nebo postaje crno, a putevi crveni od prolivene krvi vojnika. Vojnici, nakon ratovanja izniknu u heroje ili u izdajice, a deca u siročiće. Učitelji pišu istorije, a istorija uči novu decu o tome kako je nekad bilo. A, u stvari, ne postoji nekad i sad - isto je - jer čovek kad gubi onda gubi bez obzira na sve, bio to Prvi, Drugi ili neki Treći Svetki rat.

Ja ne volim rat i nijedno drugo dete ga ne voli. Deca vole da se igraju ispred zgrade, da dele čokoladu, prve simpatije, da pevaju. Neka deca, na žalost, nisu imala takvu sreću. Neka deca danas pate od gladi, bolesti, bola. Neka deca su sama bez roditelja, bez krova nad glavom, bez brata i bez sestre. Neka deca ne znaju šta je sunce i šta je radost. Neka deca znaju samo za suze, jecaj, bombe, vojnike i sirene. Da li to možemo nazvati tragičnom sudbinom čoveka? Možemo, itekako i to tragičnom sudbinom mladog čoveka koji je prerano sazreo u odraslog, iskusivši rat na svojim malim leđima.

Sloboda je čudna stvar. Uvek je vidim kao belog goluba koji u kljunu nosi maslinovu granu. Tad pomislim na život. Pomislim na bezbroj trenutaka sačinjenih od malih sitnica a da pri tom to nije novac ili neka druga materijalna stvar. Svaki proživljeni dan i prespavana noć su delići mog ogromnog mozaika koji se zove „Mir“.

Rat i Mir nikad se nisu slagali. Oni su kao crni i beli vojnici na šahovskoj tabli. I onda na kraju uvek ispadne isto. Ratuje se zbog mira, a tek u miru čovek plati cenu svoje tragične sudbine. Tek u miru shvati koliko je izgubio ratovanjem. Tek u miru, oseti lični nemir duboko u duši i tek tada kreće u pravi rat. U rat sa bolom i patnjom. Možemo li to nazvati tragičnom sudbinom čoveka u ratu, iako je u miru? Možemo, itekako.

Zato, ja ne volim rat i mogu da se kladim da ga nijedno drugo dete na svetu ne voli. Mir! 

Ana Berbakov