Trend hejta

Ovih dana, po glavi mi se motala interpretacija jednog mladog bračnog para njihove sopstvene svadbe.

"...A onda smo preživeli celu organizaciju, odradili smo i goste, nazahvaljivali smo se na čestitkama, njen ćale je spremio švedski sto pa se nismo cimali oko služenja gostiju, pojeli smo tortu. Svi su očekivali da izvedemo ples, pa smo i otplesali ono što se mora..."

Razmišljala sam o tonu cele te interpretacije i generalno o energiji kojom odiše opis celog tog čina... U nekoj idealnoj realnosti, svadba bi bila kruna jedne ljubavi, kojom se blagosilja jedinstvo mladenaca i inspirativni pečat sjajnoj budućnosti. Umesto toga, ako bi osluškivali samo vibraciju izgovorenih reči koje sam čula, čovek bi stekao utisak da se radi o kakvom menadžerskom poduhvatu. A emocije koje su isijavale su: dosada, sindrom "moranja" i - hejt.

Hejt, taj otrov svakodnevice se, čini mi se, uvukao u svaku poru života. Više nije u modi radovati se sitnicama, a potpuno je neprimereno biti entuzijastičan sada kad je talas beznađa zahvatio čitavo društvo. Govor mladog bračnog para mi je očigledan primer takvog stanja.

Kao da se između klinki sa namrštenim obrvama, starijih koji izgovaraju monologe o bedi i lošoj situaciji, mantri koje se mogu svesti na "nema se", potpuno izgubila ona bazična životna iskra, kojoj bi trebalo biti dovoljno to što smo živi i zdravi, nebo je iznad nas, a ispred - nepregledna putanja mogućnosti.

Naravno, svesna sam da je ovaj život klupko pun izazova, i nekad se čini - nesagledivih teškoća, ali voljna koncentracija samo na mrak, kao da tera i poslednje svetlo iz života individua... Pa tako i svadbena torta postaje bljak, ples postaje bljak, organizovano slavlje postaje bljak...život postaje bljak, a hejt postaje vladajući trend.

Nije da ne razumem mehanizme hejta. To je poput odbrambenog mehanizma na opštu situaciju. "Ako se ne radujem ničemu, neću se ni razočarati." Kada ljudi zajednički hejtuju, onda svoju muku dele na više delova, olakšavajući sebi.

Ali, postoji i drugi put. Postoji mogućnost da se bude zahvalan za sve sitnice kojima je prošaran svačiji život, a koje predstavljaju snop svetlosti u sivilu. Ta torta sa svadbe se može pojesti i uz užitak i uz svest je takva torta možda mnogima nedostižni luksuz, a mi eto imamo prilike da uživamo u njenoj čarobnosti. Može se otplesati ples ushićeno i u tom taktu se upustiti i u izazove predstojećeg zajedničkog života. O da, može se biti zahvalan i na samoj činjenici što smo se probudili u novom danu i imamo priliku da od dana napravimo nešto što ćemo sa zadovoljstvom pamtiti.

Bitno je da čovek pojmi da, ma kakve bile okolnosti, naše percipiranje stvari može biti vrlo različito. Možemo se koncentrisati na onaj već pomenuti snop svetlosti, a možemo se i zakucati u hejt-bljak režimu. Ne vidim zašto onda tu mogućnost ne bi iskoristili u našu korist. Odluka je na nama.

Ana Benčić