Trgni se, Srbijo!

Ako je tačno ono što govore o energiji koju privlačimo mislima, mi kao narod imamo najnegativnije misli koje jedna nacija može da ima. Ako je istina da se misli putem mentalnog odašiljača reflektuju u etar i naprave pun krug da bi se na kraju i ostvarile, mi zaista vidimo sve u sivim i crnim nijansama, obzirom na sranja kojima smo okruženi.

Osim što smo svi obojeni isključivo tamnim tonovima, mi imamo izvanredno pogrešnu sistematizaciju i odabir pastira koji predvodi narodno stado. Na stranu to što mislimo najnegativnije moguće, ali zašto, dođavola, pravimo najnegativnije izbore kad već imamo pravo izbora i glasa?

Da se razumemo, nije strašno to što nesvesno odašiljemo negativnost u vidu misaone energije, strašne su svesne odluke i delanja u skladu sa tim gde mi konstantno biramo novog sadistu da nas zajaše i otima nam ono što nam po rođenju pripada: pravo na život.

Ko u Srbiji danas zaista živi? Onako, punim plućima i bez konstantnog presinga zbog računa za struju, kirije, mesečnog budžeta za hranu i garderobu obuću... Ko? Možda samo još onih par stotinak lopina koje su zauzele vladu i mesta u skupštini. Svi drugi su u večitom grču, konstantno preopterećeni, umorni, nikad siti, uvek namršteni.

Onda mi definitivno kroz našu životnu energiju i misli šibamo u nebeski automat za ostvarivanje misli i želja sve sama sranje, jer jedino plodove tog sranja ubiremo. Ništa manje i ništa više. Dok se neki baškare u svojim toplim domovima bez brige oko bilo čega, prosečan srpski smrtni sin po difoltu brine čak i kad možda nema o čemu konkretno. On brine, jer nije navikao da bude bezbrižan.

I tako...

Neki jedu kavijar dok nam od pozadi jebu keve, svi ostali hasaju zob kao svaka dobro vaspitana i izdresirana stoka. Redovno pljujemo sve žive i mrtve političare po društvenim mrežama, ali ne mičemo prstom da ih satremo. Na kraju krajeva, mi smo ih birali. Mi smo im omogućili da nas jašu. Ali ne! Srpski sin to nikada neće priznati, iako duboko ispod svoje pulsirajuće kore zna sve to.

Zato budimo i ostanimo goveda, jer kad su to već svi, zašto ne bismo i mi!?

Ostanimo nemi, gluvi i slepi za sve što nam se radi. Imajmo muda samo u sajber svetu, a u realnom oboljevajmo od kolektivnog bezmuditisa, jer to je sada u trendu. Vaspitavajmo decu u duhu svega toga: da nemaju svoje JA kad treba da ga imaju, da ćute i trpe dok ih oporezuju i za vazduh koji dišu, da svoju decu isto tako vaspitavaju jer to tako treba, doduše, ne zna se zašto, ali kad se već decenijama unazad ćuti, zašto u istom duhu ne bi nastavili u narednim decenijama. 

Trgni se, Srbijo, jer doteralo je cara do duvara! 

Ivana Pekić Malimarkov