U maljama života

Mi, sad već sredovečni podanici ove tanzicione olupine, odrastali smo u takvom vremenu gde su devojčice, a potom i devojke, bile slatki anđelčići stvoreni za zajedničku zabavu, za naše zadovoljstvo, a samo je od njih zavisilo hoćemo li to zadovoljstvo i doživeti. Nekako se podrazumevalo da ti slatkiši, ti maleni hodajući bastioni priželjkivane ljubavi, te izazivačice muške pohote ili čak emotivnih platonskih izleta bubuljičavih pubertetlija, zapravo samo tome služe, da budu predmet čežnje. A one su igrale svoju igru, glumile svoje uloge, te čedne uspaljenice, kurvice pritajene sa priručnim erotskim pomagalima pod jastukom. Jer žene su, poznato je to, zapravo, opsednute falusom kao umetnčkim predmetom, njegovim aerodinamičnim linijama i vlažnim performansom u završnoj fazi nadraženosti, a ne njegovim nosiocem prema kojem, sasvim razumljivo, osećaju prirodnu odbojnost, zavist, strah, a ne retko i gađenje. Naravno, ne sporim da je bilo slučajeva da žena zavoli i kompletnog kitonosca, ali su oni bili retki, mislim ti slučajevi, jer su žene tako psihofizički, a i hemijski,  sazdane da najviše vole same sebe. E, otuda potiče najviše problema takozvanog civilizovanog sveta koji se i dalje vrti oko jednog jedinog otvora – vaginalnog, mada je očigledno da i onaj drugi - guzni nekako sve više ulazi u upotrebu i dodbija na značaju, bar u političkom životu. A kako nas uči učiteljica života – istorija, sve je politika, zar ne? Bila su to neka, za ove današnje prilike, čedna vremena dok su se ljubavne radnje obavljale između četiri zida, uz smokvu ili dud, na plaži ili nekom drugom od znatiželjnika skrivenom mestu, a ne pred očima svekolikog apatičnog stanovništva.

I sve je bilo tako postavljeno da veliki kurati (nikad dovoljno) zaštitnik, uveren da to zaista jeste, dobije na poklon ono što želi, dobije svoju “štićenicu” na uživanje, ali po njenom izboru i samo njoj znanom zakonu podavanja. On je bio tu da je štiti, da je vodi kroz život, da joj daje sigurnost, mlati po tepisima i iznosi đubre, a zauzvrat dobije dozvolu za pristup, pa i više od toga, njenom čarobnom bregu i otvoru oko kojeg se, rekoh li već, čitav ludi  svet vrti kao centrifuga na perilici. Dakle, ka tom izvoru neiscrpne inspiracije, povodu za ratove, samoubistva, opsesije, psihoze i druge psihičke poremećaje i svemu onome  što, kao što se da primetiti, bar za sada, predstavlja suštinu sveta u kojem živimo. Nismo li bezbroj puta čuli od ekonomskih eksperata da je baš sex najveći biznis na planeti? Mada je ovde trebalo da bude reči o ljubavi, a ne sparivanju čini se da se u krajnjoj liniji sve to svede na ovo potonje. A potvrda toga je i šokantno otkriće anatoma, koje je tek mogo kasnije saopšteno, da je, sa anatomske tačke gledišta, ta vagina zapravo najobičnije crevo koje uz sve ono što ga prati, predstavlja dosta prozaičnu, ljigavu i, ako baš hoćete, ogavnu aparaturu za produžetak vrste....

A onda su se, reklo bi se preko noći, uz pomoć sredstava masovne komunikacije i agilnog delovanja aktivistkinja na ostvarivanju uskraćenih ženskih prava stvari promenile i žene su rešile da se pokažu u pravom svetlu, da izađu iz senke ubogih, budalastih nesposobnjakovica kojima je potreban lični gorila da ih brani od drugih muških, a i ženskih, životinja, uzele su stvar u svoje ruke i onda nam se ukazala njihova prava priroda.

Moćne, samosvojne i osvešćene, napunjene silikonima, oblikovane jogom, aerobikom i fitnesom, obrazovane, ili sa odrađenim diplomama i doktoratima, osposobljene i svesne svoje nadmoći koja im je sve vreme bila osporavana, uskraćivana i držana na uzdi, započele su borbu da ih muškarci takvima vide, dožive i kao takve prihvate. A čime bi nego svojim najmoćnijim oružjem. I, eto nama novog doba, nove revolucije u poretku stvari i muško-ženskim odnosima. One sada traže muškarca, ali samo kao igračku, kao pratioca, kako kažu, kao privezak i neizbežno sredstvo za pravljenje karijere, dostizanje sopstvenih prohteva i apsolutne vlasti nad svim i svačim.

Tako bi se moglo reći da se posle hiljadugodišnje zablude stvari polako postavljaju na svoje mesto, a to je revolucionarna promena koja iz korena menja sve ono na šta smo navikli i u skladu sa čim smo živeli. Muškarci sad moraju svojski da se potrude da budu odabrani i da zadovolje potrebe svojih gazdarica, a to je nešto što potpuno menja lice planete.

I umesto nekadašnjih čednih, nedodirljivih anđelčića koji su čuvali svoje čavkice kao endemske cvetiće i egzotične rajske ptičice, danas imamo te učene, emancipovane, otkačene tigrice sa torbicama punim vibratora, prezervativa i pilula za pre i posle kresanja koje idu okolo i prosto nabijaju te svoje ribice na nos svakom nesrećniku kojem je Bog lično zakačio nešto nalik visuljku među noge. Sve  je više onih koje se samo oplode i odu jer im ne pada na pamet da dele život sa nekim muškim, zadriglim, alkoholiziranim, neobrijanim šovinističkim smradom. A muškarci kao pičkice. A i šta im drugo preostaje kad je Bog sve atribute moći, vlasti i dugovečnosti smestio među ženske noge?

U takvim okolnostima, valjda po nekim prirodnim zakonistostima, sve u svoje ruke preuzimaju žene pa je period tranzicije istovremeno i vreme ženske dominacije, kreativnosti i drskosti.

Da, većinu tih uspešnih žena – odbornica, poslanica, ministarki, guvernerki, predsednica skupština, opština, upravnih odbora, saveta nevladinih ili vladinih organizacija, jebemliga, i agencija dok ih čovek gleda vidi tek sazrele tinejdžerke novog doba i pita se, naravno, onako u gladovanju, dokolici i besposlici divljeg kapitalizma, kako li one vode ljubav, kakve li su u krevetu? Dobre ljubavnice, koje su preko polnog organa došle do tako visokih funkcija, ne zaslužuju da budu tu; loše ljubavnice, kao neostvarena ženska bića u svojoj osnovnoj funkciji, takođe ne zaslužuju da budu tu. Dakle, neutralne, nedodirljive majstorice osrednjih intelektualnih kapaciteta bile bi neka idealna varijanta. Ali, ne, biće da imamo situaciju u kojoj očas posla jedna dobra i ambiciozna seksualna delatnica postane gospodarica naših sudbina sa mesta, recimo, ministarke, predsednice nekog odbora  ili jebemliga čega drugog?

No, zanemarimo li polnu orijentaciju, ipak,  imamo samo likove koji saopštavaju svoje stavove. To je politički život, zar ne? Na žalost, u zemlji zakona nema ličnih stavova, samo ih ima u revolucionarnim događajima. I gde smo onda? U eri političkog razvrata, u eri naduvenih veličina koje su do određenih funkcija došle na krajnje neprimeren način- uglavnom prodajom svojih genitalnih sposobnosti i oralnih čarolija. A kakva taktika na putu do uspeha, takva nam je i država, narodski rečeno – go kurac.

Ivan Rajović