Usudite se ili budite usudi strahova svoje propasti

Beda i očaj jedne zemlje nisu ništa naspram lažnog sjaja zemlje u koju želite pobeći. Mislite da ste spremni na ono što vas tamo čeka? Mislite da je sve kako se priča i kako vam se predstavlja? Lepše je u viziji, najlepše kad se saživite i prihvatite. Ugao posmatranja je vaš izbor. Ja ih danas imam više.

Otišla sam kad mi se smučio PIO Fond nakon desetak godina rada i likovi koji su se smenjivali u njemu, Srbija koja je počela da zaudara na truo zadah kome nema spasa. Otišla sam kada sam otkrila da je lakše oprati suzama prostor u kome si voleo, jeo, delio i nalazio u drugima delove koji su ti naizgled potrebni, pomilovati zemlju po kojoj skoro nećeš hodati i kormilo svog života usmeriti daljinama. Danas živim u Majncu i posle dve godine imam osećaj da sam “onaj” život ostavila pre 100 života samoće.

Želite da odete, da napravite novi korak i da pljunete u lice zemlji koja vam gazi decu, ponižava majke, siluje dostojanstvo? Pa idite. Ko želi - nađe način, ko ne želi - nađe izgovor. Vazda bilo. Nostalgija je bolji izbor kad svedete račune i podvučete crtu.

Biću infiltrirani špijun života, reći ću vam sve. Imala bih vam već sada  dosta za reći. Ništa nije kako vam se čini. Mnogo je gore. Onog momenta kada sam ostavila život, prijatelje, sve što sam gradila i u čega sam verovala, kada sam zakoračila nogom u klub srpskih književnika i održala promociju Maslačka, morala sam da se razletim svetom, nije bilo druge opcije. Tek sa one strane videla sam jasnije, da se razumemo, još mi je vid u oporavku ali idem na putu ka bistroj viziji. Gušilo me je malodušje, nemogućnosti, laži, izgorele diplome devedesetih koje su zasele na vratove nas starosedelaca sa ciljem da pokažu moć, silu i zverinje lice. Prodala sam i poslednji komad nameštaja godinama kupovan s’ljubavlju i spakovala dušu i knjige u kutije jedne davno propale fabrike koja danas služi kao paravan mafijašima za određene, malo poznate a vrlo razvijene grane privrede.

Nisam znala ni reč nemačkog jezika, no rekoše mi “Ti si pametna, brzo učiš, snaći ćeš se. Biće možda prve tri godine teško, posle ćeš biti gospodin čovek.”. Neka kinta u džepu, neki ljudi usput stečeni, ni šaka jada nakon onog što sam ostavila. Svi se smeškaju, čujem na svakom koraku “Šuldiguz, šuldiguz...” a nemam pojma ko tu koga guzi i o čemu oni to. Ne čuh dobro! Šta ti je Srbija, ošteti ti vid, sluh, razum, zdrav duh i stav. Ljudi ljubazni, predusretljivi pre no što zauste nešto kažu “Entschuldigen” prim.prev. “Izvinite, Oprostite”. U Srbiji se sećam, idem ulicom i ne smem nikog da pogledam u lice onako slučajno, ne daj Bože da se javim, možda me i zvekne iz čista mira. Šta ti je dresura, pa posle odvikavaj se od strahova, kolapsa energije, stega uma i jednosmerne, lažne vizije. Dali mi da mislim sama, da pokušam sama, pomoći će ako gde treba, poguraće, javiće se, nasmešiti i još na kraju poželeti lep dan.

Prođe skoro dve godine, još se otme nekad osećaj onog prošlog, ali to su poslednji trzaji pred smrt, nema mu spasa. Put i nije bio med i mleko, ali je bar put. Pisaću vam o njemu i svima koje sam na tom putu srela...

Maja Wu