Vreme novih otpisanih

Koliko puta smo učestvovali u konkursima gde je nagrada besplatno objavljivanje prve knjige, i čekali do poslednjeg dana samo da bismo na kraju videli da nismo prošli? Šta uopšte treba neko da napiše da bi zadovoljio takve „visoke“ kriterijume tih ljudi iz žirija da bi svoje ime našao među dobitnicima? Siguran sam da se na ove probleme neko od Vas već sigurno zapitao „kako“ i „zašto“, ali je bio uskraćen za odgovor. U kakvom to vremenu živimo kad je lakše ulagati u nekakve „Parove“ i „Farme“ umesto u umetnost? Čemu da se nadamo kad i ono malo mladih autora koliko ih je preostalo bude na kraju odgurnuto od strane države?

Gotovo da niko više ne čita, a kamoli da piše! Velika imena su nestala u svetu književnosti kao da ih nikada nije ni bilo. Narod osuđuje omladinu zato što iz njenih redova ne izilaze „velike nade“ ili „veliki talenti“ kao nekad. Zapravo, svi gledaju u problem ali ne i na uzrok problema. Istina je takva da mladi autori uopšte nisu nestali, oni su otklonjeni iz sveta književnosti! Njima je gotovo zabranjeno da svoje misli predstavljaju u  svojim knjigama. Stiče se utisak kao da su odbačeni i zaboravljeni od svojih starijih, „afirmisanih“, kolega i Ministarstva za kulturu. Čemu mladi autor može da se nada kada u ovoj državi prednost dobijaju neke starlete koje ne znaju da sastave ni dve prosto-proširene rečenice, a dobijaju mogućnost da objave knjgu? U stvari, što bi rekli visoki i školovani ljudi sa našeg „vrha“, „te knjige su veliki potencijal za svet književnosti“! Da, sigurno je „dotična“ sposobna da otvara oči narodu, tačnije, sposobna je ona da otvara nešto drugo, al’ o tome nekom drugom prilikom!

Naše društvo, bedno i žalosno, ne shvata da ćemo hodajući ovim putem izgubiti nekog novog Branka Miljkovića. Situacija je toliko kritična da i ono malo što imamo je zapravo nevidljivo za ostatak sveta. Zar „internet konkursi“ moraju da budu jedini način da se dođe do svog prvenca? Zar je potrebno da neko izdvaja po 300 evra za prvu zbirku, ili 94.000 dinara kao što neke „ozbiljnije“ kuće traže? Dokle ćemo da uništavamo sami sebe? Probudite se! Književnost je dotakla dno i dalje ne može! Svi autori su prešli na društvene mreže gde svaka šuša može da im ukrade i napljuje radove. Jedna slika obične, ili kako se sad modernije kaže „nafurane“ devojke, kojoj je štikla veća od koeficijenta inteligencije, sa napućenim pačjim usnama, ima više pregleda i lajkova nego ijdna pesma ili priča. Ako to nije za osudu i skandalozno onda nije ništa!

Ko to danas određuje ko će biti objavljen i proguran a ko ne? Najveće je pitanje zašto su progurani oni koji ni ne vole pisanu reč? U stvari, kad čovek malo bolje razmisli, neka država radi ovako i dalje, svejedno je što ćemo za par meseci gledati novu sezonu Farme umesto da čitamo radove velikih umetnika! Zašto da tražimo novog Milutina Bojića kad možemo da se divimo tako dubokim mislima Zmaja od Šipova! Ako to nije dovoljno, naći će se neki drugi veliki umetnik poput Kristijana koji iza sebe ima neosporivi pravac slikanja po imenu „kristijanizam“, kako ga je autor sam nazvao. Da ne dužim priču, sa njim ćemo zatovoriti ovaj široki krug ovog novog kulturnog talasa po imenu „idiotizam“!

Na kraju svega bih želeo da se zahvalim na ogromnoj podršci i zalaganju Ministarstva (ne)kulture i (ne)informisanja. Zahvaljujući njihovom velikom radu i požrtvovanju su danas zvanično, posle dugotrajne i iscrpljujuće bitke, sahranili svaku nadu i pisanu reč (o ostalim vidovima kulture bolje da ni ne govorim) i uspešno doktorirali uništavanje svih kulturnih dobara počev od najmlađih ka najstarijima. Uspeli su nemoguće, bravo za Ministarstvo!   

Đorđe Grmuša