Zakasneli bol nacionalnog bezbola

I baš kad se činilo da više nema tog spektakla, skandala, elemantarne nepogode ili kosmičke katastrofe koja bi mogla iz višedecenijskog stupora da trgne do prosjačkog štapa srozane podnike kraljevskog grada, dogodilo se to. Razbesneli pacijent, vremešni hipohondrični hodač na dve noge, ispraznio je magacin svog registrovanog revolvera u grudi sopstvenog lečitelja koji se vraćao sa dežurstva. Narod je u šoku, žrtva u grobu, lekari u štrajku, ubica na lečenju, a predstavnici Lekarske komore kažu kako su još pre sedam godina ukazivali da će nešto slično da se desi. Ako zanemarimo imena i raširimo sliku preko celog ekrana dolazimo do kulminacije latentnog sukoba pacijanata i lekara koji tinja već dosta dugo, ali se samo čekalo kad će da eskalira do nivoa u kojem pacijenti, iz pozicije obezvređenih trupina koje se raspadaju u hodu, preuzimaju ulogu izvršitelja presude nad svojim manje-više oholim i za njihove patnje nezainteresovanim likovima u belim mantilima.

Ipak, ne može se i ne sme poreći činjenica da i u doba potpunog sunovrata svih moralnih vrednosti na ovim prostorima još uvek ima lekara koji su ponos sebi, Hipokratu i zdravom delu naroda kojem služe. Pravi, jedinstveni i nadasve časti i poštovanja vredni predstavnici ljudskog roda, što je danas teško sresti. No, neću sad o njima. Ali, ne može se poreći i to da je mnogo crnih kreatura našlo utočište pod belim mantilom odakle deluju podmuklo i profitabilno kao plaćenici i šegrti Lucifera lično. Ima li nekog ko se bar jednom u životu nije našao oči u oči sa tim nadmenim, nejebavajućim stavom Bogom danog gospodara ljudskih života i smrti, a da nije osetio poriv da mu bar iščupa grkljan? Mi stariji još pamtimo vremena kada su lekari zaista bili spasioci duše i tela, stručnjaci koji su se borili za kvalitet pacijentovog života. Ovi mlađi znaju uglavnom samo za "poslovne ljude" u belim mantilima, kojima status gospodara ljudske sudbine daje neograničenu i magičnu moć iz koje, sasvim logično, prostiče nadmena bahatost, osionost, mizantropija i gramzivost.

Pojedini lekari su postali radnici u bedom ojađenoj državi, nezadovoljni svojim statusom i rešeni da po svaku cenu iskoriste svoje pozicije za život primeren ulozi u društvu koja im pripada, kao sveštenici uostalom, i svi drugi, bez izuzetaka, Tako je to u tranziciji. I tako su bolnice postale samo bubašvabama zaposednuta zastajališta na putu za kapelu i groblje, a pacijenti uglavnom materijal bez lica i identiteta, bez psihologije i genetskih veza, koji služi samo za sticanje materijalne dobiti, odnosno love. Kao predsoblje samog pakla, kroz čije hodnike i sale samouvereno hodaju samo narogušene medicinske sestre, neljubazni bolničari i bolničarke, smrknuti lekari i razdraženi pacijenti. A bolesnik, kao takav, već sam sebi je teret zgađen nad samim sobom i zlehudom sudbinom koja ga je snašla, ipak željan života i zato ćuti, a ujedao bi. Zašto? Zato što je u takvim okolnostima kritikovanje onih koji odlučuju o tvojoj jebenoj sudbini isto što i potpisivanje smrtne presude samome sebi. I zato svi ćute, jer u vremenu karakterističnom po opakim i brzogalopirajućim smrtonosnim boleštinama, niko ne zna kad će dopasti ruku i skutova belih mantila, mada su mnogi skončavali i od najbezazlenijih boljki ili pogrešnih dijagnoza.

O slučajnim ili namernim propustima nesavesnih, nestručnih i biznisu sklonih lekara imalo bi se štošta reći. Bilo je toga, iha haj. Ali nije baš poznato da je iko odgovarao zbog svojih propusta, čak i sa smrtnim ishodima. Tako je ova vrsta ljudi postala nešto nalik na nedodirljiva božanstva koja hodaju u naciji patoloških slučajeva i onih koji će to tek biti. To su eksperti čija je reč poslednja i koji su uvek u pravu, a čije greške zauvek pokriju trava u cveće. A, koliko je meni poznato, valjda bi, po nekoj logici, pacijent trebalo uvek da bude u pravu, valjda lekari postoje zbog pacijenata, a ne obrnuto.

Ipak, čak i u tranziciji, niko, pa ni najumobolniji pacijent ne bi trebalo da ubija lekare, ali ni bilo koga drugog. Još je strašnije ako se radi o sopstvenom lečitelju. Ali, mora se postaviti i pitanje, kakva je to muka koja je naterala vremešnog vlasnika registrovanog pištolja da presudi sebi, ali da pre toga ubije sopstvenog lekara, koji je, kako kažu, važio za izuzetnog stručnjaka i čoveka? Kažu da je tip bio malo ćaknut, ali u zemlji gde su od trojice dvojica ćaknuti, to nije ni opravdanje, a ni neko naročito originalno i bitno zapažanje. Uostalom, ovo se dogodilo tek pošto su slični slučajevi evidentirani pred zgradom predsednika Srbije, u beogradskom Urgentnom centru, i još koje gde. Prosto rečeno, radi se o pojavi da u potpunom rasulu bolesnog društva sumasišavši pojedinci pokušavaju da reše sopstvene probleme, na sebi primeren način. A lekari su ti, koliko mi je poznato, koji bi trebalo da leče, i pojedince i društvo, za to su obučavani. U protivnom, ako svako na sebe bude preuzeo ulogu presuditelja i izvršioca kazne nad onima čijim je odnosom prema sebi nezadovoljan, sledi nam pokolj. A protiv onih koji su sami sebi rešili da ukinu pravo na život kako bi naplatili dug, nijedna država nije imala mehanizam zaštite. Ali i to je sasvim logičan sled događaja, posle decenija moralnog sunovrata u koji smo gurnuti, ili strategija koju neko sprovodi nad nama, a koja nam nije obelodanjena.

Naravno, sve što egzistira u bilo kakvom obliku, podložno je promenama, propadanju i različitim uticajima koji izazivaju sve ono što nazivamo bolešću. A bolest, kao disfunkcija pojedinih organa ili delova kompletnog tela, i jeste bolest, zato što u onom još nedovoljno obolelom organu, registratoru, izaziva bol. Dakle, bolest je poremećaj, neprirodno stanje praćeno bolom koji bi trebalo da ukaže na potrebu da se ova odvratna pojava sanira i, koliko god je to moguće, vrati u prvobitno, ili bar njemu najpribližnije stanje. Bol može biti fizički i psihički i predstavlja najgore moguće stanje u kojem jedan živi organizam može da se zatekne.

Ali, osim ovih, postoji i jedno vrlo karakteristično stanje, takozvani bezbol. E, to je kada je čovek svestan svega, ali ga ništa ne boli, ili bar ne oseća da ga bilo šta boli. To su obično ona stanja kada čovek kaže: "Ma, boli me kurac za sve". U takvom stanju bolesnog bezbola, na najbolji mogući način umiru čitavi narodi, čak i bez tuge, sa nekim kurčevitim, gotovo nadmoćnim izrazima na licima, koja je patnja pretvorila u maske na kojima se i ne vidi ništa osim toga da ih boli, odnosno ne boli ni kurac zbog stanja u kojem su se našli. E, tu više nema pomoći. I zato bi trebalo verovati lekarima, bar onima koji kažu da je bolje sprečiti nego lečiti. Jer, poznato je to da je priroda najbolji lekar, i da sve što se nakaradno rodi ni jedan lečitelj neće ispraviti, a najgore boljke su neizlečive, kao i bol u polnom ili nekom njemu kompatibilnom organu.

Ivan Rajović