Živina na farmi

Teško je, ako ne i nemoguće, da se čovek usredsredi na to da živi sopstveni život. Zadivljen tuđim uspesima, bogatstvom, uticajem… Tranzicioni  (ne)čovek nipodaštava  samoga sebe. Sve vreme mu se nameće utisak da je život trka, da neka pravila možda i postoje, ali trka koju svako trči sam, onakav kakav jeste, sa onim čime raspolaže i u uslovima u kojima se, mimo svoje volje našao.

A da sve bude gore, valja reći i to da na uspeh u ovom i ovakvom (ne)životu najmanje uticaja ima talenat trkača i njegova želja da stigne na cilj. Uvek postoje oni gore koji, po sopstvenim merilima i potrebama, odabiraju one koji će biti “uspešni”, a koji su tu da bi bili upotrebljeni za njihove ciljeve i da im, prosto rečeno, služe. E, a da bi se to postiglo, mora se imati uvid, odnosno video nadzor nad svojim potpuno podanim i otupelim podanicima.

A kada se tranzicioni gubitnik, za koga smo već rekli da je i sam sebi ogavan, bjutav i do gađenja odvratan, još nađe i pod video nadzorom, kad mu se golo dupe nađe pred svevidećim okom režimske kamere, onda se slobodno može reći da se radi o sramoti kosmičkih razmera.

Mislim da je, definitivno i vrlo brzo, kao i mnoge druge stvari uostalom, ostvareno ono što je koliko do juče bila naučna fantastika, orvelovska pretpostavka, teorija zavere ili uterivanje straha u glave naivnih građana. To da nas svuda, u svako doba  i na svakom mestu snimaju, da budno prate svaki naš uzdah, izdah, vapaj, pokret, voljni i nevoljni, najednom je postala stvarnost sa kojom ljudi još nisu počeli da žive u onoj meri u kojoj bi to trebalo. Ne, ne mislim da je to loše, mada ne mislim ni da je dobro, a moglo bi se reći da je i loše i dobro, samo zavisi od prilike do prilike. Nepobitno je da u bankama, juvelirnicama, na raskrsnicama, pred vojnim objektima i drugim “ranjivim” mestima video nadzor igra izuzetnu ulogu i od velikog je značaja za brzo hvatanje špijuna, lopova i pijandura koje prolaze kroz crveno. Međutim ima i mesta na kojima ovo nije baš primereno, mada nije ni na odmet. Jedan moj prijatelj, recimo, kada je prvi put video nadzor u klozetu na auto putu Ljubljana – Zagreb, pre 6-7 godina, toliko se obeznanio da je sa egzaltirajućom mahnitošću  morao da se vrati nazad, u klonju, ne bi li nadzorniku video nadzora priuštio bliski susret sa njegovim “pitonom” kako je rekao.

Međutim, bez obzira na slučajeve na koje više nemamo nikakvog uticaja, kao što, uostalom, ni na šta drugo nemamo nikakvog uticaja u svetu u kojem, očigledno, postajemo samo poštovaoci pravila koja nam se odnekud svakodnevno  nameću, ova novotarija dodatno utiče da ionako otuđen ljudski rod postane još udaljeniji, bar kada su pojedinci u pitanju. I tek sada postaje zanimljivo preispitivanje samoga sebe i svog ponašanja prema drugima, oči u oči i oči u oči u oči. Čak i komunikacija sa kasirkom u samoposluzi, koliko god bezazlena bila u četiri oka, pred okom kamere mora biti lišena svega što bi se moglo nazvati ljudskim.

A, u brizi za sopstveni opstanak tu gde jesu i nastojanju da kontrolišu sve i svašta što bi, potencijalno, moglo da im ugrozi status samozvane elite, počeli su da snimaju i klince, ili nešto veće klince, koji se krešu na javnim mestima u ovoj životnoj areni I, eto nama još jednog fenomena. Svaka žena, već godinama unazad, koja je smišljeno ili slučajno dospela do internet promocije kao seksualni igrač u bilo kojoj seksualnoj aktivnosti, istovremeno je postala zvezda i idolka devojčica tek ustalih sa noše. Čudan neki svet, koji kao da je tek juče otkrio da postoji nešto što se u žargonu kresanjem naziva, a što više ni psiholozi ne nazivaju vođenjem ljubavi. Očigledno je jedno, da je i ljubav, bar u ovoj etapi ljudskog bitisanja, odvedena “tamo gde treba” i da je sada u opticaju nešto drugo za čim se čezne, a što mnogi, ili mnoge, iz mnogo razloga, bez obzira na liberalni vizni režim i pogld na svet, nisu u stanju da priušte. I pored toliko buke o rodnoj ravnopravnosti i diskriminicaji sa naglaskom na poštovanje različitosti, mislim da je malo različitih koji bi voleli da ih roditelji, komšije i rođaci gledaju kako, obostrano ili solo, upražnjavaju, mada bi bolje bilo reći ispunjavaju, oralni seks sa svojim pajtosom. Nije to svejedno ni pripadnicama lepršavijeg pola, mada kao što rekoh, garantuje slavu za kojom u ovom trenutku svi čeznu i nema cene koja se ne isplati da se anonimka domogne svojih pet minuta slave. A seks, pred očima sveta koji blene, pa to nije cena, to je dobitak koji uvek može da se digne na kub, na peti, deveti ili enti stepen, samo treba znati.

Ali, tu nema pomoći, ekran, ili displej, već  je postao sastavni deo ljudskog bića novog doba sa kojim ne komunicira samo kad spava. Mada, kada je u pitanju taj video nadzor, čovek ima slobodu izbora, da glumi ono što misli da bi trebalo da bude ili da stisne petlju i oslobodi se svih primesa ulagivačkog i obmanjivačkog pristupa ljudima  i događajima i jednostavno bude ono što jeste, koliko god to bolno bilo po njega i one koji ga znaju. U stvari i to je samo još jedna u nizu operacija na raskrinkavanju, ogoljavanju i demaskiranju građana  koji , kada im oduzmete te njihove uloge kojima su nameravali da zasene lakoverne poznanike i okolinu, postanu potpuno nezanimljivi, neupotrebljivi i prihvatljivi samo za izbegavanje, poput živine na farmi.

Ivan Rajović