Život u Srbiji je zabluda

Život u Srbiji sve više podseća na loše ispričan vic za koji svi veruju da se zaista dogodio i da se još uvek događa. Najveći humor u tom vicu je to što svi mi podjednako živimo taj vic, voljno ili nevoljo. Serviraju nam razne priče koje vrište od nelogičnosti i trivija za koje bi i malo dete reklo da je u pitanju neviđeno baronisanje. Život u Srbiji je zabluda veća od svih koje su do sada servirane. Život u Srbiji je lažan kao i oni sertifikati o završenom ubrzanom kursu u trajanju od dva i po dana na svetski priznatom nepostojećem univerzitetu za spiritualizam i misticizam. Život u Srbiji je toliko nestvarno loš a niko ko je zaslužan za to se ne oseća loše. Život u Srbiji skoro da ne postoji a mi toliko čvrsto verujemo u njegovo postojanje da više niko ni ne primećuje koliko smo otišli u aut. Život u Srbiji će se jednog dana predavati na svim Univerzitetima i služiti kao tema za naučno istraživanje u sklopu predmeta „Kako zavarati masu da je živa“ koji će izmisliti specijalno zbog nas. Način na koji se sve to postiže je vrlo jednostavan. To je ona priča o mađioničarima koji majstorski dobro u centar pažnje stavljaju nešto sasvim nebitno za prestiž trika. Tako se i u Srbiji vešto spinuje raznim nebitnim informacijama od kojih se prave senzacije i skandalozne vesti i time se skreće pažnja sa pravih problema u kojima se mi zaista nalazimo.

Veliku ulogu u tom kolu mediokriteta, budala, lukavih i prevejanih lešinara i naivne publike čine novinari. Nije tvrdnja ali većina nas barem jednom dnevno posumanja da su novinari plaćeni da pišu razne budalaštine samo da bi se zataškao neki pravi skandal kao što su malverzacije , privatizacije za koje ne postoji validan razlog itd. Ono što je zabrinjavajuće u celoj toj priči je sama činjenica da ako su zaista novinari glavni spineri (naravno, odobreni od strane vlasti) i oni koji vedre i oblače sa dnevnim dešavanjima, onda smo mi generalno kao nacija kolateralna katastrofa. Jer kad se pripadnici jednog naroda bore da zataškaju ono što se zaista dešava, onda ni ne čudi situacija u kojoj se nalazimo, a u kojoj smo se našli zahvaljujući političarima koji ekspeditivno rade na punjenju svojih džepova nauštrb građanstva. Naravno, mi smo dobrim delom krivi za to jer ako smo za predvodnika države i vlastodršca izabrali najpametnijeg od svih, a koji je kompletan idiot, onda ne mogu da se ne zapitam kakvi li smo mi, majku mu!? Ili smo zaista svi mnogo gluplji nego što se to čini na prvi, drugi i treći pogled, ili imamo genetski modifikovani kod mazohizma kojim se vodimo kad biramo takve (NE)ljude. Da ne govorimo o tome da kad pogledamo sve koji imaju neku veću funkciju u ovoj našoj jadnoj i bednoj Srbijici, ne možemo da se otmemo utisku da mnogi od njih ne samo da podsećaju na osobe ometene u razvoju, već se tako i ponašaju i barataju ovom državom na potpuno nezdrav, nebulozan i samodestruktivan način.

Samo, da li smo mi svi ludi jer umesto da branimo svoje interese mi gledamo Parove i ostala sranja? Ili su oni ludi što nas još više ne ojade dok se ne dozovemo pameti i počnemo da menjamo nešto? 

Ivana Pekić Malimarkov