Znanje-imanje života

Ima taj novokomponovani termin, “imanje života“, nešto piljarsko u sebi.
-„Dobar dan. Imate li život?“
-„Imamo. Više vrsta. Uvozni, domaći, izmaštan, od danas do sutra, prozaičan, promašen, lep. Koji ćete?“
-„Paaa, dajte mi 200 grama lepog, pola kile uvoznog, i jedno 100 grama od tog, uvoznog, za probu.“
Tako ja to zamišljam. Ustvari, navikla sam da se ima noga, bubreg, cipele, kaput, stan, mišljenje, a da se život živi. Sili mi! Teško mi je da se snađem u silikonskim vremenima, gde se romantika meri brojem naučenih citata Mike Antića, stavom proglašava svaka pljuvačina, upotrebom što prizemnijeg vokabulara, a najboljim zezanjem razmena psovki, kojima se iskazuje naklonost. Da se ukorenim na tlu, gde porodica služi da te štiti od tebe samog, a poznanici za nadmetanje u gajenju dosade. Gde je nenormalno što solisti traže publiku, a normalno da publika umesto dlanom o dlan, udara u pleksus. „Imanje života“ prvi put sam susrela na društvenim mrežama. Imaš fejs, nemaš život. Valjda je profil na mreži vanzemaljskog ili astralnog porekla, šta li.
Okeej! Da vidimo onda kako se to ima život!
Tri do pet serija dnevno, višenacionalnih karakteristika, od Indije, Meksika, Pakistana, Donje Osetije, Madagaskara, Brazila do Turske. Zevaš bez daha u likove i zaplete, za koje je Mir-Jam filozof evropskih razmera, napraviš guzicom u trosedu vrelu rupu, sjebeš feder, zagori ti musaka, al’ imaš život. Nisi na fejsu.
Oblejavanje po komšiluku. Kafa kod Perke, slatko kod Slavke, princes-krofne kod Milunke. Pa oplet po ovoj, po onoj, po kumi strinine svastike, koja se švaleriše sa zetom ujnine sestre. A možda se i ne švaleriše, al’ nema veze. Imaš život, nisi na fejsu.
Obilazak lokalnih mesta za ispijanje unučića i pivandera. Ispred trafike, prodavnice, u parku, iza Maksija. Em se uločeš ko strvina, em se zamal' ne pobiješ sa onim majmunom Đokom, jer podržava SNS, a ti podržavaš URS, pa se napsujete iako ste pre toga razvili takve teorije o vođenju države, da bi se Henri Kisindžer automatski samospalio što mu takve genijalne ideje nikada nisu pale na pamet. Al’, jbg, imaš život, kvalitetan do balčaka! Da ne pominjem sve moguće utakmice, kako u zemlji, tako u inostranstvu, otpraćene po raznim kanalima kablovskog provajdera. Od fudbala, do boksa pero-lake kategorije u Kongu. No, tako se “ima život”.

Zavlačenje u kuću! Što si manje viđen, to više života imaš! Čim te niko ne vidi da landraš, što po ulici, što po fejsu, to odmah znači da si esencija vrednoće i uspeha. To što uglavnom 'ladiš mošnice, čitaš Blic pulseve, maltretiraš supružnika suvišnim i glupim pitanjima, dernjaš se na decu jer im soba nije kao u reklami za WC osveživač, to nikom ništa! Ne landraš, život imaš!

Ako landraš, vodiš strogo računa da to činiš u društvu potomaka, uz nezaobilazno škljocanje telefonskim aparatom u pravcu istih. Izlaziš sa proverenim i društveno prihvatljivim drugarima, vodeći računa da to ne bude prečesto, ali ni preretko, da se ne pomisli kako si nesavremen, pa te stra’ od supružnika. Ili dečka, devojke, šta već imaš. Mislim, i njih “imaš”, kao što “imaš život” al’ ‘ajde, da ne cepidlačim.
Šta znam, ja život nemam al’ ga živim. I kad kuvam, spavam, pomažem oko domaćih zadataka, idem kod frizera, blejim na fejsu, zevam kroz prozor, kodiram, čitam, landram, radim mnogo, ne radim ništa. Uvek živim život. I srećna i tužna, depresivna, euforična, smirena, samozadovoljna, samokritična; kad god i kako god, živim život. Sve sam to ja, i sve je to moje. Imam prošlost, sadašnjost, budućnost, želje, planove, očekivanja.
Samo za jedno nemam vremena. Da procenjujem ko “ima”, a ko “nema” život.

Jelena Milenković Mladenović