Država!? – To nismo Mi!

Da li su prošla ili došla vremena „velikog oduševljenja“ zbog kakvog opšteg blagostanja na pomolu, ili patnje i besa zbog velikog i užasnog trpljenja u kojima i sam narod, nagnan strasnim i emotivnim nabojem, krene da ostvari opaku ideju da sve poruši i sravni sa zemljom, da i sam ne bi bio sravnjen ili još gore, upotrebljen i obesmišljen u svom postojanju i življenju od strane pripadnika iste vrste – zar to nije zemaljski pakao? Da li su bivala takva vremena? Da li su danas? I potrebna li su? Da li je danas vreme velikog oduševljenja i ima li povoda za pomenuto, ili vreme velikog trpljenja, bio nam njegov razlog i uzrok poznat ili nepoznat – zapitamo li se bar katkad, šta i zarad čega, koga - trpimo? I ima li besa koji bi u ovom slučaju bio samo nužan, pozitivan, razložan i opravdan pogon za ostvarenje nečega boljeg od onoga što jeste, ili u najmanju ruku suprotstavljanje stanju trpljenja koje zadaje bol? Ima li onog drukčijeg pogona za koji bi njegovi zagovarači i propagatori ushićeno uzvikivali da je najjači – ljubavi, ili njenog antipoda, nimalo nam stranog, i prisutnog, danas gotovo i neizbežnog (koji preteže na terazijama humanizma čiji je drugi tas gotovo prazan), za koji je čovek, neosporno, „plodnija zemlja“ u kojoj se pomenuti, pretežući antipod bolje prima, niče i brže raste – mržnje?

Za odgovore na sva ova pitanja nije potrebna nekakva velika produhovljenost ali spoznaja i svest o njima, danas, na veliku žalost nekih od nas, ne čine niti išta dalje postižu i rešavaju, u stanju rezigniranog, čak možda i mazohističkog trpljenja u hijerarhijskom sistemu koji tako često i sa opravdanim razlogom pominjem, sa svim svojim institucijama što se baziraju, održvaju i istrajavaju nipodaštavajući ljudskost i zahvaljujući njemu – hijerarhijskom sistemu – zahvaljujući čijoj snazi, individualno disponiranoj potrebi za njim, atavističkoj uslovljenosti ili nemoći za moć ostvarenja njegove suprotnosti, svo vreno, kreativno i konstruktivno delovanje kroz pisanje, muziku, vizuelno, itd., vodi u onaj odloženi ali ne i zaboravljeni, apstraktni, fiktivni prostor usudno-utopističkih ideja osuđenih na čekanje ili propast; ambis za plemenitost i dobrotu; razjapljena čeljust ljudskog zla koju čovečanstvo neguje kao vrednu zver iza rešetaka samouništavanja!

Čim se rodimo, gledamo da živimo po svaku cenu, dok nas objektivizacija uživanja kojom je tetovirana unutrašnjost naših lobanja – što kroz odrastanje pripisujemo onome što bih nazvao „smisao svesti“- uslovljava i determiniše šarenim i obećavajućim objektima oko nas koje neprestano i do smrti, težimo da pridobijemo, osvojimo, odgonetnemo, imamo za sebe, ne bi li sukcesivno doživljavali i proživljavali trenutke zadovoljštine iz kojih je i nastala ta nikada postignuta fatamorgana ljudskog bivstvovanja -  „sreća kao apsolut“ .

Svest o „ad infinitum“, sivoj beskonačnosti bez početka na koju nailazimo svuda i u svemu, nešto je čega se užasavamo i zbog čega ucrtavamo svoje životne putanje u pesku pustinje, koje obeležavamo „tačkama“, takozvanim „ciljevima“, zarad jednog velikog cilja, velike tačke, ili „crne rupe“ kojoj, hteli-ne hteli, stremimo za vreme čitavog svog postojanja, ne bi li ga tako opravdali ili mu dali smisao, ispunjavajući svoj životni usud, sa svešću o tome da imamo rok trajanja i da vreme neumitno teče, za nas straobalnije i fatalnije no za druga bića na ovoj planeti. Kao negovatelji i robovi „Velike Zveri“, uprkos svim religijama koje i same miluju „Veliku Zver“, ako im se dozvoli ili ukaže prilika, postali smo najbrutalnija i najkrvoločnija bića koja su, nemajući više šta da porobe ili unište, počela da se međusobno satiru, pa zbog straha od sebe samih, i separatišu, formirajući tako razne frakcije i grupišući se zbog straha od iste vrste bića kojoj i sama pripadaju i zarad opstajavanja zbog svega na početku pomenutog, formirajući tako još novih, strašnih čudovišta poznatijih kao „države“, da unutar njih i dalje nastave samosatiranje zbog borbe za dresiranjem i upravljanjem tom nemani, korelatu rata protiv istih takvih nemani svuda oko sebe i po čitavoj planeti!

Kako god, ali očekivati nekakve vođe danas, nije dekadentno već stupidno, jer vođe se više ne biraju na nekakvim listićima koji vrede manje od toalet-papira. Vođe odavno postoje i mi o njima nemamo pojma. Toalet-papir listiće sa naznačenim „krpenim lutkama“ ne valja upotrebiti ni u svrhe toalet papira. Zdravije je oprati se u vodi sopstvenog razuma, učiniti primarnim smousavršavanje i samospoznaju, negovati u sebi ljubav i kreativnost kroz ideje i njihovu realizaciju u povezanosti sa ljudima sa kojima korespondeniramo i imamo dodirnih tačaka nailazeći i nalazeći, pre svega ljubav, a potom i razumevanje, konsolidaciju i zajedničku funkciju u službi ljudskog usavršavanja van mašine za mlevenje mesa, uprkos tome što smo već u njoj.

Budimo kost u tom mesu, u toj mašini, LJUDSKA kost koju ona neće moći da samelje, jer Država – to nismo Mi!

Igor Rajović