Godine raspleta

Postoje objektivni uslovi koji dovode do raspleta određenih situacije. Prvi je neizdržljivost pat pozicije u kojoj se nalazi društvo na svetskoj razini. Drugi je dolazak na ključne pozicije aktera koji rasplet mogu da iznesu na svojim plećima, a treći je vreme koje se uroti kada su prva dva uslova ispunjena.

Ako želimo jednom reči da okarakterišemo sadašnji period, to je traženje. Sve se traži, jer sve polako izmiče kontroli i daleko je od prvobitnih zamisli. Neprilagodljivost rešenja zadatim nastalim situacijama briše sve poznate kriterijume i ophođenja i svet lagano, ali sigurno vodi u ćorsokak iz kojeg narastaju jedino traume. Do juče prihvatljivo, danas je zabranjeno i suprotno, a znano i blisko iz prošlog vremena postaje devijantno i okuženo.

Mutacija ljudi na svetskom planu i odnosa među ljudima i zajednicama nameće nove izazove. Niko nije spreman da prihvati tako brzo značajne promene, iako prihvata tehnološka preimućstva čije korišćenje uslovljava nepovratan hod u neizvesnost. Tako smo došli do situacije da se bar u jednome svi slažemo, a to je neizdržljivost stanja kome smo sami doprineli tražeći rešenja u posledicama, zapostavljajući uzroke. A svega smo svesni koliko i neprijatnog sna koji nam ostavlja mučninu i nelagodu, iako sa sigurnošću ne znamo zašto.

Sve navedeno je najočiglednije na primeru Srbije. Posledice dešavanja samo u poslednjih četvrt veka su nas dovele do situacije da trčimo za drugima, izglasavajući zakone koji nisu primereni razvitku društvenih odnosa, ignorišući napretke u civilizacijskim dotignućima i fokusirajući se na materijalni momenat, koji koliko je bitan neće ni u čemu, pa makar i bio dostignut, da promeni društvo u kojem živimo. Ni 1000 milijardi nepovratnih investicija ne mogu da nametnu ljudima u Srbiji poštovanje različitosti, vozačku i uličnu kulturu, solidarnost u svakodnevnim osvajanjima sloboda, navike u radu i procesima rada. Svi autoputevi, sve brze pruge, sve podzemne železnice, sva postrojenja i radne jedinice, stopostotna zaposlenost i pozitivan prirodni priraštaj nisu u stanju da nametnu ljudskost. Jedni bi sve iskoristili, a drugi bi bili zapostavljeni. Na isti način na koji je u Srbiji sve koncentrisano u Beogradu i nestrateški osmišljeno tako da periferije države jedva da se prepoznaju u zajedničkom poduhvatu, tako je i Srbija periferija jednog sveta koji je se seti tek ponekad i pomalo. Onako kako se Beograd odnosi prema unutrašnjosti i zabačenim mestima, tako se i EU i svet odnose prema Srbiji, kao zabačenoj sredini. I zašto bi tražili da oni promene svoj odnos prema nama, ako mi to ne radimo prema sebi samima?

Sigurno je da svet više ne može da napreduje ako se ne konsoliduju temelji. Prilike su pred nama u ovoj i sledeće dve godine, kada će kalendar političkih zbivanja da dovede nove ljude na ključna mesta u ključnim državama sveta. Od SAD, preko Francuske, do Nemačke i Rusije. I britanski referendum o opstanku ili ne u zoni EU, koji je predviđen za ovu godinu, doneće prve promene. Godine raspleta su pred nama. Svet do 2020.  i dalje više neće biti sličan ničemu što nam je dosada bilo poznato. Ovaj status quo u kojem se nalazimo mi smo proćerdali u stranačkim prepucavanjima, bogaćenju manjine na uštrb većine, stvaranju jedne ni po čemu vredne elite nastale na partijskom veštačkom đubretu napredujući samo onoliko koliko su nove krpice i prnjice i nove marke automobila zamenjivale prethodne. Ni jedan od gorućih problema nije rešen, naprotiv, živo blato iščekivanja zelenog svetla na semaforu nas je držalo sa nogom na papučici za gas, a sa brzinom na leru, u stalnoj deklarativnoj pomami za „velikim delima“, a ni obične staze, trotoari, putevi, kanalizacije, a da ne govorim o ozbiljnijim projektima nisu ugledali svetlo dana, tamo gde su najpotrebniji, tamo odakle ljudi odlaze i ostavljaju rodnu i bogatu neobrađenu zemlju za kojom vape milioni drugih koji će već sutra da premoste Sredozemlje, s’juga i sa istoka i da se nasele.

Vreme nam uopšte ne ide u korist. Pre sto godina smo bili u naizgled težoj situaciji, ali smo imali cilj, veru i nadahnuće. Danas Srbija nema cilja, građani Srbije veruju samo u dodirljivo i potrošačko, a nadahnuća su privilegija malog broja izuzetnih. Izgubili smo se u jugoslovenstvu, unakaradili u komunizmu, otuđili u partijašenju. Tražimo put, ali je on zarastao i moraćemo da krčimo nove.

Bude li nas u budućnosti, ovakvi kakvi smo ni sebi više nećemo biti mili.

Dragan Pajović