Idiot i ja

Da bi čovek opisao to šta je danas Srbija, mora da bude potpuno sumanut ili pod teškim opijatima. No, ni tada mu ne bi bilo moguće da ni izbliza oslika svu strahotu duhovne pogibelji čitavog jednog naroda. A iz duhovne slede i sve ostale, zaključno sa moralnom, to je valjda jasno. Nemoguće je to pri zdravoj pameti i čistoj svesti objektivno otipkati, a da ti zeničice ne pobele, mozgić se ne iskida na froncle, duša da te ne zaboli, srce ne prepukne i da jednostavno ne poželiš da te nema, bar kao pisca. I, mada ti se čini da je sve vrlo očigledno i jasno, pa se po hiljaditi put pitaš: kome, čemu i zašto, svi se nešto iščuđavaju: kako to da smo došli tu gde smo, i kako to da su najgori tamo gde nikako ne bi trebalo da budu? Kao da niko ne kapira, osim retkih još nepometenih umova, da oni što su gori, to su bolji, efektniji i miliji svojim gazdama. Jer oni nisu nagrada jednom društvu, izbor po pameti, srodnosti. čestitosti ili bilo kojoj ljudskoj vrlini, oni su njegova najgora kazna – usud, reklo bi se. A, ko su to oni? E, i to je samo još jedan od fenomena naše svekolike i zlehude svakodnevice, a i košmarnih snova.                                                

Posle mnogih podela na ove i one, ovo i ono, konačno smo došli do ove na: mi i oni. Ne zna se tačno ko su mi, ali se odlično zna ko su oni. Zapravo, mi, to su svi oni koji su ostali ono što su i bili i nisu pristali da se preume, ponize, šljonu, onečoveče ili, narodski rečeno “daju dupe pod kiriju“, iako su videli da smo ljudski “prdnuli u čabar“, opet narodski. A što se ovih drugih pod odrednicom “oni“ tiče, to je organizovana grupa zamlata kojoj je pripala morbidna uloga saprofita na raspadajućem telu ove odumiruće tvorevine. To je vojska parazita organizovana da posle “žute kuge“ nastavi da traje u kontaminiranom prostoru. To je sve ono što se okupilo oko najprimitivnijeg životinjskog nagona, koji potire sve pred sopstvenim preživljavanjem.                                                                                              
Dakle – prosto, došli smo dotle da nas vode preumljeni. Još prostije, to su oni koji su do juče mislili, ako su uopšte mislili, i radili jedno i jadno, a danas misle, odnosno misle da misle, ali rade drugo i gadno. A preumiti se zapravo znači pristati na diktat, na prisilu, zarad sopstvene koristi, što je opet samo jedan od paradoksa jer je poznato da se baš budale teško privode pameti, zato i jesu budale. Daljom analizom faktičkog stanja proisteklog iz ovakvog sagledavanja sranja jednog pasioniranog pobornika teorije zavere, dolazimo do zaključka da preumljeni imaju nalogodavca. Nekog ko nam ništa nije mogao poznatim sredstvima prisile i psihološke torture, pa je pribegao najopakijem i najdelotvornijem metodu angažujući „naše“ da nas definitivno dokusure i liše nas samih. I koliko god nama sve ovo izgledalo budalasto, na momente smešno, primitivno i amaterski bedno i nevešto, radi se o monstruoznom modelu uništenja jednog naroda i svega onoga što taj narod čini ali na, reklo bi se, najbezbolniji, najsofisticiraniji način i od ruke samih pripadnika tog istog naroda, budući da oni koji su, voljno ili nevoljno, upotrebljeni kao oružje ili tek sredstvo za ostvarenje ovog projekta, mozga nemaju, a i ako ga imaju on je tek šaka kravlje balege, kaubojski rečeno. 

I, nema tu šta puno da se objašnjava, ko zna – jasno mu je sve, a ko ne zna, taj nikada više neće dobiti priliku da svoje saznanje obogati ovom suštinskom spoznajom o civilizacijskom dostignuću eliminacije nepodobnih. O tome zašto smo mi nepodobni, ako jesmo, dalo bi se nadugo i naširoko pisati, ali to nije tema, a ni vremena više nema. 

A sad nešto o tehnologiji. Ima situacija kada punu i pravu istinu ne bi trebalo saopštavati ljudima. Govoriti osuđenom na vešanje šta ga čeka na konopcu nije ni viteški, a ni human čin. Ali, govoriti bogalju da će za mesec dana voziti slalom, koliko god suludo bilo, ima neki terapeutski efekat. Bar kod nekih. Jer bogalji, fizički i umni, vole da veruju u čudesa, poznato je to. I dok se relativno normalni u čudu čude i krste, petokrake i meseče... Neopisivim glupostima koje im se serviraju sa mesta odakle bi trebalo da dolazi novac, posao, prosperitet, standard... Ova interakcija sasvim solidno funkcioniše. I to je razumljivo. Dosta je ovaj narod patio zbog gluposti onih koji ga vode, dosta je krvario, gladovao, gubio razum i smisao sopstvenog bitisanja. Zaslužio je ovaj narod, ako već ne može da mu se pomogne, da mu se bar ne zagorčavaju ovi najteži, možda i poslednji dani. I zašto se ustručavati pred preteranim obećanjima? Ništa ne košta, a lepo zvuči, i neka se samo jedan posto te grandiozne budalaštine primi u mozgu latentnog ili dijagnostifikovanog depresivca ili klasičnog idiota, to je uspeh. 

I zato, strpi se, o narode, još 2,3,4... godine i bićete svi zaposleni, BDP (šta god to bilo) će da odskoči kao Bupka. Plate će da porastu kao Besna kobila, penzije nadolaze kao cunami, i sve skupa će nas biti sramota jednoga dana od toliko dobrote. Ili, da se još jednom pozovem na narod, “ne lipši magarče do zelene trave”! A život prođe, kao trešnje.

Ivan Rajović