Konkretno

Kako se kampanja za predstojeće izbore zahuktala svom snagom, sve više liči na neuropsihijatrijsku bolnicu u kojoj pacijenti misle da su zdravi, a doktori im ne daju terapiju i lekove, nego ih još i bodre da budu istrajni u svom ludilu. Na kraju, svi će oni zajedno da izađu i da slobodno šetaju gradom, a  ni doktori ni pacijenti neće da budu kažnjeni, već građani. Da nije sazrelo, pokazuje i veliki broj lista, i svaka za sebe misli da daje konkretna rešenja za oporavak posrnule privrede, duhovne kataklizme i moralnog rastrojstva. A što bi i sazrelo, jer kad sazri, tu je obično kraj; onda je dodirnuta donja strana danceta i uspinjanje ka vrhu je nemoguće.

Toliko se nagomilalo problema u Srbiji poslednjih godina, da i onaj koji želi da predstavi program za razrešavanje teške materijalne situacije, morao bi da ima prostora u medijima barem pola godine. Ratovi za jugoslovensko nasleđe devedesetih, i ekonomski krah praćen inflacijom, u sintezi sa rasprodajom imovine domaćih kapaciteta od strane dosovske menažerije, pa i kasnije ekonomskom krizom koja je oterala skoro pola miliona ljudi na predvorje kontejnera, napravili su od Srbije raspolućeni autodrom za migrante, vreću za šibanje sa epitetom najsiromašnije države u Evropi posle Albanije.

Srbija je uklještena između naprednog čuda, onih koji su još u hotelu Ric u Parizu, nakon konsultacija sa američkim establišmentom, ispijajući viski sa Milom Đukanovićem i Stankom Subotićem, razumeli put dolaska na vlast, i onih čije bi eventualni povratak na tron Srbije značio povampirenje onih najsumanutijih duhova i čauša liberalno-divljačkog kapitalizma. Treća opcija, sa gotovo identičnim ekonomskim programima, čije je drugo ime sukob na desnici, podeljena na nekoliko linija, kao da ima nekoliko Srbija koje treba sačuvati od naleta MMF ugursuza i EU podržavalaca konvertita.

Inače je teško objasniti političkoj eliti, da nekoga ko nema u 21. veku zdravstvenu knjižicu, nezaposlenog visokoobrazovanog čoveka koji vozi taksi za petsto dinara dnevno, lekare koji noću štrikaju džempere i prodaju ih na gradskoj pijaci, invalide u nezavidnom položaju, roditelje koji ne mogu da se opravdaju pred svojom decom za nemanje sredstava za studiranje, čitave porodice koje pevaju od sreće za jednim obrokom dnevno, ne zanima bulažnjenje ugojenih postpetooktobarskih isprdaka i tranzicionih proliva anarholiberalizma o plagijatorskim definicijama pokupljenih sa nekog jeftinog seminara nevladinih organizacija.

Onaj koji očekuje da nešto bude bolje, očekuje i neke novine u svom životu, naročito kada je u pitanju materijalna podrška, usavršavanje u svom poslu, povećan saldo na svom bankovnom računu, zahvaljujući predanosti na poslu i rezultatima poslovanja, a nesvakodnevno smanjenje mogućnosti opstanka i savršenu naplatu troškova usluga od strane države, jer ako nema sistema vrednovanja onda nema ni naplate.

Jedina smo zemlja sa ovakvom cenom goriva u okruženju, jedina zemlja gde banke na svoju ruku podižu kamate bez ulaganja u privredu, jedina zemlja gde ni čistačica nije više partijski plen, jedina zemlja u kojoj je otvoreno radno mesto čudo, ali i jedina zemlja u kojoj izvršitelji gotovo savršeno funkcionišu.

Konkretna rešenja na sunce, a ne zvona i praporci.

Ivan Novčić