Majčica Rusija

U tom neizvesnom hodu ka ostvarenju sopstvenog života, na prvom mestu, relativno razuman čovek vidi isuviše prepreka, što je i normalno u ovakvom svetu, i, ne retko, odustane. Budala, naprotiv, vidi samo cilj i, vrlo često uspeva i da ga se domogne, koliko god to izgledalo besmisleno sa smislene tačke gledišta. U tome, verovatno, leži zec, odnosno ključ za razumevanje naše do maksimuma zajebane situacije. Lepo je biti optimista, zvuči to, izaziva poštovanje, čak i divljenje onih koji su u žbunje hitnuli svoja koplja, svoje stabljike od žada i ostala oružja i prepustili se umirućem tihovanju obeščašćenih i do nogu dotučenih učesnika u ratu koji se životom zove. Ali i optimizam je nešto što ima svoju liniju iznad koje se ne sme, što ima rok trajanja posle kojeg prerasta, ili opada, u ludilo, u puko zavaravanje nemoćnog da od njega ništa više ne zavisi, a da vrhovna pravda negde, ipak, postoji i da će stići, kad- ta; valjda pri kraju, kad najviše zagusti- kao u stripovima. Međutim, to se u životu ne događa. Zlikovi, po pravilu, ostaju da jašu na svojim apokaliptičnim kljusinama od ideja i želja, a oni drugi, koji bi po svim prirodnim zakonitostima trebalo da uživaju logostičku podršku tvorca, odlaze prevremeno obogaćeni ovim saznanjem koje mogu da okače mačku o kiticu. A čitava zbrka je nastala kad su se umešali samozvani i samopostavljeni tumači takozvanih Božjih zakona prevaspitavajući horde ljudi u takozvane Bogu mile podvižnike. Danas to u svakodnevnom razgovoru  ima sasvim drugačije tumačenje, a i odrednicu pronađenu u štalskom vokabularu.

Ako svet funkcioniše na volji, odnosno snazi i moći, a ne destilisane pameti, onda  je logično da ono što je masovnije, a samim tim i jače u fizičkom smislu, preuzima vlast. Da bi se to promenilo neophodno je primeniti isti, ili još brutalniji postupak, i nema drugog načina. U protivnom, sve ono što se znalo odumire i bezumlje vlada na svim nivoima i u svemu. Naravno, da nije uma koji još uvek iz žablje perspektive, kao bokser posle nokauta, sa poda prati ova dešavanja, to bi bilo faktičko stanje. Ovako je još uvek društvena transformacija, revolucija parazita koja se može kritikovati. Ali i paraziti, takvi kakvi jesu, alergični na kritike, zdušno rade da uklone sve što je podložno kritičkim osvrtima, čime celokupna scena postaje faktičko stanje primereno državi i narodu.

U ovakvim okolnostima um dođe samo kao dekor, kao parametar besmislenog vegetriranja koji bezumlje uzdiže na pijedestal obožavanja svetine kojoj je, da se ne lažemo, sve to oko država i njihovog funkcionisanja namenjeno. Pa, nije valjda krabama i morskim krastavcima i sasama? A narod, šta god to značilo, koji je izgubio poštovanje prema svom nacionalnom umnom potencijalu i njegovim nosiocima ima baš ovo što se ovde dešava i, što je paradoksalno, ali samo za umne, to što se dešava mnogi vide i definišu kao vrh državničke mudrosti i reformistički kurs koji će nas sa samog dna, što niko ne spori, vinuti u sam vrh elitnih nacija budućeg doba. I mada je više nego jasno, kako vreme protiče, da u tom novom svetu mi ovakvi kakvi jesmo nećemo moći da poslužimo ni kao strašila za ptice, u nekima još uvek tinja nada da nije sve tako crno. A jeste, crno da crnje ne može biti. Ili, bolje rečeno-može, ali je ovo sasvim dovoljno da se lepo može sagledati sve ono što nam predstoji u bliskoj budućnosti, da ne kažem već sutra.

To što se ova vlast tako nonšalantno, čak sa nekom perverznom, a nadmoćnom averzijom, odrekla kulture, nauke, umetnosti, u vremenu puke egzistencije nikoga nije previše taklo, osim onih nad kojima je izvršena tiha egzekucija. To što se ova vlast odriče lekara, diplomaca, mladih ljudi, inženjera i svih onih koji svoju pamet mogu da unovče tamo gde je ona ne ceni tek tu i tamo zagolica nekog dušebrižnika zahuktalog u napredovanju ka parazitskoj utopiji- zemlji botova, koja sve više postaje realna opcija.

Prosto rečeno, posle svega što nam se desilo, nema se više šta objašnjavati, a nema ni kome jer sve što još uvek ume i hoće da misli - misli o tome, ne kako da pomogne svojoj domovini na putu ozdravljenja, već da ode i spasi sopstvenu kožicu ili ostane i umre sa opsesivnim zanosom samožrtvujućeg patriote.  To je to kolektivno nesvesno koje kad- tad ispliva na površinu i pored svih do gađenja dugih i mučnih pokušaja ispiranja mozgova i nametanja neke druge, samo sebi znane i vidljive, istine, za koju znamo kako se u psihijatriji definiše. Preme tome, đavo je odneo šalu i sve se svelo na ono, koliko god mrsko bilo:” Ćuti i plivaj, daleko je Amerika!” Ali, zato je Rusija tu, na dohvat ruke, a i srca.

Ivan Rajović