Moderni idiotizam nije kosmička pojava

Ko god da je autor kreacije zvane čovek, biće da je to uradio sa namerom da načini najviši domet – savršenstvo. Možda je u tome uspeo, ali to onda podrazumeva da čovek ima sve ono što mu je potrebno da ima, da zna sve ono što bi trebalo da zna, i traje onako i onoliko koliko je to potrebno. Kosmička pojava koja, međutim, nije zadovoljna tvorčevom kreacijom pa ide dalje, da nadmaši samog autora, da se vaspostavi kao neko ko otkriva od sebe skrivene tajne. A tajni nema, i nema saznavanja, postoji samo osvetljavanje onoga što bi, verovatno, trebalo da ostane zatamnjeno. (Nije li to ta Pandorina kutija?)

Dakle, ako je u jednom trenutku kosmički um dostigao to savršenstvo da proizvede nešto takvo kao što je čovek, sa svim sposobnostima i manama koje ga krase, onda sve ovo što danas radimo, sa pozicije najsavršenije pojave u Univerzumu, nije napredovanje, saznavanje, razotkrivanje, već vraćanje na početak. Zamislite kompjuter koji se trudi da sazna kako se proizvodi plastika, a to smatra svojim najvišim dometom. Zamislimo život u Kosmosu u kojem je sve poznato, u kojem postoji zlatni presek, u kojem verovatno postoji banalna, jednostavna, prosta formula, pravilo po kojem sve mora da se dogodi po zakonima nužnosti, baš tako i nikako drugačije. Ako je sve uglavnom proizvod hemije i fizičkih zakona, i sve nastaje i prestaje spajanjem i razlaganjem materije, onda će uvek i svuda sve što je spojeno u istim odnosima i pod istim uslovima, da rezultira istim rezultatima, istim novim-starim tvorevinama. Odnosno, sve što jeste jeste zato što mora da bude, a ne zato što je proizvod slučaja, jer u prirodi nema alhemičara koji bi od govneta da napravi biser, i slučaj kao takav ne može da postoji.

Kakav bi slučaj, a da nije čista matematička operacija, po svim zakonima fizike, mogao Zemlju da skrene sa njene putanje? Nikakav. Čak ni asteroid koji udara u Zemlju nije obezglavljeni insekt, pobesneli obad koji negde poput kamikaze, u nekom najdubljem deliću svesti, ima još jedino potrebu da još nekog sa sobom povede u bezdan, u ništavilo koje ne postoji jer sve što  jednom postane, sve što postoji, ne može više da ne postoji. Dakle, i mi, kao nosioci čestica dalekih i davno ugašenih zvezda, ovde smo oduvek i ostajemo večno, doduše u nekom od mogućih obličja, kojih je bezbroj, ali su sva nosioci života, ili bar njegove klice. Koliki god Kosmos da je, koliko god bezgraničan bio, količina energije je ista i uvek će biti ista, odnosno jeste, a vreme kao takvo uopšte ne postoji u suštini.

Da li je sve to što se dešava samo zbir transformacija kojima se Kosmos usavršava, oplemenjuje, civilizuje...sve dok u njemu ne zavlada nekakav potpuni red, iz haosa u kojem se verovatno sada nalazi? Iz haosa koji je iznedrio čoveka, iznedrio biće kojim bi, ili preko kojeg bi, trebalo da spozna samog sebe. Tupavi, beskrajni Kosmos koji je konstruisao čoveka da bi se spoznao!? Kakva budalaština! Tu smo kao jedan od bezbroj mogućih, a ipak jedinstvenih, principa života u okruženju u kojem je sve život, u raznim pojavnim oblicima i na raznim nivoima, što se sve skupa stapa u jedan jedini život Vasone koja je, već kao takva, živa pojava, koja samo unutar sebe može da se regeneriše, ali nikako da u spoju sa drugom vasionom da novo kosmičko čedo.

Možda zadatak ljudskog uma i jeste u tome da čitav poredak u Kosmosu vrati u prvobitno stanje, pre kosmičkog praska, kako bi se, možda, pokušalo da sa dva praska istovremeno, nastanu dva kosmosa – muški i ženski, koji bi potom napravili treći, koji bi bio savršenstvo. Jer, samo suprotnosti mogu da daju nešto novo a kvalitetno, budući da je ovo što imamo, bar sudeći po nama, totalni promašaj.

Zar je trebalo da proteknu eoni od kosmičkog prdeža, da bi to savršenstvo zvano čovek postalo otupeli gledalac rialitija, koferčića, banana i psihopata? Prosto rečeno – pizda. Zar je to najviši domet vrhovnog uma koji svakako postoji, kako god ga mi, paceri, zvali? Dakako da nije. Ali je očigledno da je neko, svesno ili ne, u čoveku ubio najznačajniji deo onoga što bi trebalo da ga čini onim što mu je zadatak i cilj, da bude samo ono što jeste – čovek. A da bi se to shvatilo, potrebno je tako malo, skoro ništa, isključiti tv i pogledati u ogledalo. Tamo se krije tajna svih tajni, već u samoj činjenici da vidite i raspoznajete ono što gledate, još uvek koliko-toliko razumno biće, ili najobičnijeg modernog idiota kakvih je sve više.

Ivan Rajović