Mrtvački vonj ubijenih gradova

Baveći se sve vreme životom, ili bar onim što bi on trebalo da bude, imao sam priliku da upoznajem različite ljude. Eh, ljude. Doduše, bilo je i onih za koje se, bar na trenutak, činilo da zadovoljavaju minimum kriterijuma za nošenje ove nedostižne titule, već samim životom izanđale i iskarikirane.  I baš ti i takvi, koji bi zaslužili moje poverenje, namamili me da im poverujem u izuzetnost njihovih ovozemaljskih pojava,  da ih zavolim i dam im se bez ostatka, pokazivali bi se ubrzo u najgorem svetlu. Prikopčani na mene, kao paraziti, ti i takvi prijatelji vegetirali bi neko vreme u takvoj simbiozi, crpeći iz moje psihofizičke kreacije ono što im je bitno, a onda bi, gotovo bez pozdrava ili čak sa izvesnom dozom okrutnog nezadovoljstva, odlazili da te svoje trupine, oplemenjene novim fluidnim agensima, ili čak i materijalnim plenom, dodatno oživotvore ili materijalizuju. Ali, to je ljudski, čak suviše ljudski, to je ta osnovna karakteristika dvonogih na koju nam niko nikada nije ukazivao. Uostalom, nismo li se, ili bar većina nas, učili i vaspitavali na životopisima elitnih primeraka: humanista, boraca za pravdu, za jednakost, rušitelja svega onoga što je uspostavljeno na najsebičnijim porivima bića zvanog ”čovek“, otrgnutog od prihvaćenih moralnih principa? Nismo li u tim bajkovitim prikazima života, kojima su nas kljukali od malena, osećali potrebu da se poistovetimo sa vilama, vilenjacima, prinčevima i princezama, sa lepotom i dobrotom, nevinošću i poštenjem, a ne sa vešticama koje Ivicu i Maricu dinstaju u kotlu, kljunoustim zmajčekima koji otimaju princeze i zlim, buljookim čarobnjacima koji nevine devojčurke pretvaraju u kreketuše? Jesmo, dakako. Ali, kako se pokazalo, sve se to tokom života nekako izokrene, pa je svet koji je daleko od bajke postao mesto surovo za život, u kojem sve vrvi od ovih drugih.

Sve se to najjasnije i najslikovitije da sagledati baš ovde, na ovoj tački planete gde je svaki smisao postojanja obesmišljen, a sve što bi trebalo da bude lepo izobličeno u nakaznu pojavu vegetiranja zarad tuđih ciljeva i interesa. Svako je svakome postao samo stepenik na skalinama kojima se prividno uspinje ka sopstvenoj sreći, a zapravo tone u bljuzgavu sukrvicu nedoklane iluzije o čoveku i čovečnosti.

I mada je većina, svesna svoje nemoći, odavno odustala od uticaja na sopstvenu sudbinu, oni koji sebe još uvek smataju osvešćenim delom ljudskog roda agituju pozivajući se na narod. Hej, narode, kliču oni, pokreni se narode, digni dupe narode, progledaj i uzmi stvari u svoje ruke, narode... A narod kao takav ne postoji. Zapravo postoji fiktivno, ali ne postoji faktički. Jer, zanimljivo je to, niko ne pristaje da bude narod. Svako je kao pojedinac ušančen u svoju paučinom opletenu ljušturu egoističkog bitisanja iz koje mu svi drugi, osim njega, nekako liče na to što bi trebalo da bude narod, ali nikako kao pozitivna kategorija. Dakle, narod – to su drugi, a kakav god da je taj narod, njega opet čine pojedinci, baš oni iz pomenutih ljuštura. I tu se i poslednji krug svekolikog pakla savremenog života završava.

Još se bolje to da sagledati u takozvanim srpskim provincijama na početku Trećeg milenjuma. Te naseobine, lišene svega što je koliko do juče život činilo smislenom i življenja vrednom aktivnošću, prepuštene su samima sebi i onima koji su svojom  masovnošću i odsustvom svega ljudskog uspeli da se nametnu za gospodare. Samoumetnuti između nezainteresovanosti državnih moćnika i apatije izmrcvarenih i psihički i materijalno opustošenih individua koje su nekad bile građani, ovi namesnici isključivo rade na zadovoljavanju sopstvenih perverznih prohteva, uništavajući usput sve ono što bi se dalo nazvati vrednim, a naročito ono što bi možda čak moglo i da začne klicu moralnog ili bilo kakvog dru gog bunta ili bar nepristajanja. To rastakanje svega što smo znali kao kakav-takav život u zajedništvu u kojem svako u određenoj meri ostvaruje sebe kao ličnost, otišlo je tako daleko da su ovi ozvereni primerci homosapiensa uspeli ne samo da ubiju svaki osećaj ljudskosti u preostalim ljudima, već su uspeli da se ostvare kao najmonstruozniji etaloni fašistoidne zloće ili, prostije rečeno, kao otelovljena negacija ljudskog bića kao takvog. I zato u tim provincijskim naseobinama, davno dotučenim i prepuštenim agoniji, sve zaudara na smrt, na raspadanje i odsustvo života, samo se glupost i prostota izdižu sa narcisoidnih obrazina latentnih ludaka čije zadrigle glavudže štrče iznad uredno vezanog čvora na kravati. A taj čvor u kojem leži sva njihova moć, kao i u mitološkoj priči, moguće je razrešiti samo jedim potezom i samo na jedan način. Mačem i uz malo emotivnog ognja.

Ivan Rajović