Nacija bez nacionalnog interesa

Vaspitavan, ili bolje rečeno, samo(m)učen, od malih nogu na ruskoj i nekim drugim kulturama, a sve sa uverenjem da će i za ovu našu biti vremena, nekako se nikada nisam osećao legitimnim, ponosnim i zadovoljnim pripadnikom ovog naroda. Čak bih mogao reći da mi je sve to bilo nekako strano, daleko i neprirodno, kao loša predstava sa očajnim didaskalijama i tek ponekim pažnje vrednim epizodistom. Ali ipak sam istrajavao, upućen valjda na taj maternji jezik i sa iluzijom da ću uspeti da svojim doprinosom učinim da nam bude bolje i da konačno postanemo narod sa svim atributima koje bi taj pojam trebalo da označava. I, evo, sada, sa blizu šest banki iskustva i bez prebijene pare u džepu i na računu, sa moralnom i svakom drugom odgovornošću mogu da ustvrdim kako sam se zajebao. Ne u tome da je u pitanju morbidni nacionalni skeč, već u tome da će nam biti bolje i da ćemo postati narod koji, pre svega, ima svoj nacionalni identitet i svoj nacionalni interes. Ništa od toga.

Ako hoćemo da budemo objektivni, a hoćemo, ono oko čega ćemo se složiti je da se ovde radi o naciji u kojoj je prisutna taorija zavere da smo mi zapravo žrtva teorije zavere, narod sa krivotvorenom istorijom, neorganizovana gomila iz koje samo poneki kurčeviti individualac uspeva da se izdvoji svojim kvalitetom, nacion bez sreće i sasvim neizvesne, ako ne i tragične budućnosti. Svaki optimizam, svaka motivaciona žvaka koja bi negde i mogla da se primi kao podsticaj ovde deluje kao ružna, nedovoljno velika zakrpa kojom bi da se sakrije zjapeća rupa našeg svekolikog posrnuća. Narod je ovo koji se, reklo bi se, sam sebi zgadio, ili mu se bar ogadila većina onih koji bi da ga vode, a od kojih, opet, većina nije u stanju ni same sebe da povede makar i do poljske kenjare. Ali, te kreature, ti zatupljeni mamlazi stavljeni u funkciju vladanja državom i njenim narodom ono su što nam je obeležilo život u proteklim decenijama, uz sve one užase koji su  prosto i neminovni u takvim okolnostima i sa takvom koncentracijom vladajućeg bezuma.

I zanimljivo je da je ovo zemlja koja bar od kad je postala ovo što je danas, a niko živi ne zna šta je to zapravo, dokle seže i ka čemu teži, nije imala ono što bi se moglo definisati kao nacionalni interes. Koliko ja kapiram to je nešto, neki lajt-motiv recimo, nešto oko čega bi svi bezuslovno trebalo da budu složni, nešto što, kako mu i ime kaže, funkcioniše u korist države i njenih podanika i za dobrobit svih. Čak bi se moglo reći nešto kao kohezioni faktor, kao sila koja nas bezuslovno drži na okupu čak i ako oko mnogo toga imamo oprečna mišljenja i interese, što je svojstveno ljudskom rodu. Jer, život bi i trebalo da bude trka sa izvesnom dozom sebičnosti, sujete, zavidljivosti, zavisti... ali trka u kojoj će najbolji kvalitetom koji je neosporan da posluže na dobrobit sebi i svom narodu. Nacionalni interes je nukleus, duša jednog naroda, suština njegovog postojanja i opstanka, ono iz čega posle proističu i granaju se sve ostale manifestacije duhovnog i fizičkog delovanja. E, ali ovo je država, ako je država, u kojoj svega ima osim toga, a da se niko, bar otkad ja pamtim, nije zapitao: zašto? Biće da svima, ili bar većini, na neki način odgovara da svoju egzistenciju ostvaruju u toj kaljuzi u kojoj se ne zna ko je Jupiter, a ko vo, i u kojoj je sve moguće i tim lakše što si veći vo.

Shvatanje politike kao igre, po ugledu na viševekovne demokratije, kao svojevrsne parade ponosa u kojoj se strogo poštuju kvote muških - ženskih, mladih – odrtavelih, perverznih – manje ogrezlih u porocima, premazanih svim mastima – manje premazanih, i mnogih drugih kvotama podložnih normi, ionako krhka državna struktura dovodi se u stanje osuđenika na smrt. I to je očigledno, čak dotle da niko normalan nije u stanju da se hrabro suoči sa takvom činjenicom, pa bi se reklo da nikoga i ne boli patka što je Srbija postala jedna olupina puna praznoglavaca koja tandrče između Istoka i Zapada, bez ikakve svesti o bilo čemu i ikakve ideje o samoj sebi i svom mestu u vremenu koje dolazi. A stvar je vrlo prosta, potrebno je samo odrediti šta je to naš nacionalni interes, šta god da je ako smo svi oko toga složni, i potrebno je da zemlju u ovakvim vremenima vode najumniji, a ne oni koji to rade za druge okajavajući na taj način zablude iz svoje blentave faze nacionalne ostrašćenosti pred očima čitavog sveta i sopstvenog naroda odavno već na tableticama-srećicama ili nešto žešćim opijatima. Jer, nešto što je u rukama najgorih  teško da može da bude išta drugo nego - najgore, A to je baš ovo što imamo. Uostalom, kako bi to narod lepo rekao, zna se od čega se pita pravi, a sa ovakvim kuvarima i postojećim matetijalom rezultat je evidentan, zar se ne oseća?

Ivan Rajović