O Sizifima i Apolonima

Od ovih dana pa nadalje srpska, a i sveopšta, javnost postala je bogatija za još jedan krik preostale intelektualne mladeži iz ovog demokratskog blagostanja. Naime, grupa mladih kraljevačkih pisaca okupljenih oko časopisa „Sizif“ oglasila se tekstom koji je potpisao Nebojša Pandrc, a u kojem se na dramatičan i do suza bolan način bave kraljevačkom kulturom i svojim statusom u njoj. Ukratko, pod naslovom „Uzaludno guranje kamena“ potpisnik teksta do tančina navodi probleme i barijere na koje nailaze u svom radu. Za neupućene, radi se o grupi mladih ljudi koji su samoinicijativno pokrenuli časopis „Sizif“, izdali sedam brojeva i onda shvatili o kakvom se sizifovskom poslu radi u gradu gde je sve podređeno nekim drugim ljudima i drugačijim principima od onih kakvi bi se mogli očekivati u nekom normalnom suživotu.

I mada niko ne bi trebalo da sumnja u autentičnost teksta i njegovog potpisnika, više je nego čudno da se sve to dešava u gradu koji odavno važi za srpsku Atinu kada je kultura u pitanju, dakle grad kulture i umetnosti, grad u kojem se poštuje srpska tradicija, grad nosilac statusa čuvara srpske pismenosti, duhovnosti itd. (bar ako je verovati poslenicima u kulturi koji nas već decenijama zasipaju ovakvim opisima ovog kulturnog Raja i njihove uloge u njegovom kreiranju). Doduše, nije potrebno biti nešto naročito zločest, već samo objektivan, pa da se sve navedeno sa indignacijom odbaci. Ništa od toga. Kraljevo je palanka u kojoj je sve zamrlo, pa i kultura ako je ikada i davala znake nekog naprednijeg stadijuma života. Bilo je pokušaja, o, da, ali su se svi završavali tako što su takozvani centri moći preuzimali kontrolu i dalju vlast nad događajima, manifestacijama i pojedincima. U ovom trenutku, prosto rečeno, Kraljevo je „protočni bojler“ kroz koji organizovana grupa lokalnih i beogradskih poslenika u kulturi o trošku građana Kraljeva radi u svoju korist. Ali, lepo zvuči kada se kaže da je Kraljevo grad poezije u kojem se štampaju knjige beogradskih i drugih pisaca, neosporno vrednih, ali ne zaboravimo da se radi o gradu koji je praktično u svim segmentima umro. I ne zaboravimo da se to dešava u vreme kada nema tog izdavača koji bi pristao da objavi knjigu kraljevačkog pisca, osim o sopstvenom trošku, pa još i da bude komercijalna, šta god to značilo. Uostalom, svako ko je napisao i jedan redak ili pola stiha dobro zna o čemu govorim. Uz sve to, samo da se podsetimo, za kulturu su građani Kraljeva prošle godine izdvojili oko 240 miliona RSD, a za poljoprivredu devet puta manje. To je najbolja potvrda koliko je kulturnim poslenicima bitna kultura u gradu koji ima obavezu, budući da se nalazi na samom izvorištu srpske duhovnosti, da je neguju i uzdižu.

A dokle sve to ide slikovito govori još jedan fenomen. Dok većina pisaca od svog pisanja nije u stanju ni danar da zaradi, niti o tome gaji iluzije, u Kraljevu postoje pisci biblioteke (u daljem tekstu PB), što se i na sajtu ove ustanove da videti. Biti PB počast je kakvu su retki u istoriji imali, a da ne govorim u ovoj i ovakvoj Srbiji. Ali gradu koji nosi epitet prestonice srpske kulture nešto takvo i pripada, zar ne? Ipak, ne može pisac koji nije PB da ne zavidi onima koji to jesu. Jer dok većina drugih nebibliotečkih piskarala bukvalno umire od gladi nailazeći svuda na zatvorena vrata i šipak potencijalnih sponzora, pomenuti sa tim nemaju problema. I ne samo sa tim. Jer, biti PB, osim redovne i oho-ho, platice, stančića, statusa državi podobnog stvaraoca... to podrazumeva objavljivanje knjige kad ti se digne, a i nagradice stižu u enormnim količinama po principu ja tebi-ti meni. O gostovanjima, književnim večerima, lumperajkama, sticanju poznanstava sa književnim „velikanima“ da i ne govorim. Osim toga, status priznatog, od države finansiranog, tetošenog i glorifikovanog laureata samo je podloga za trajanje u večnosti kroz ime neke ulice ili škole u nekom od okolnih sela ili prigradskih naselja. Zanimljivo je da su kraljevački PB, osim jednog, u Biblioteci koja je pod patronatom SPS, prevashodno takozvani pisci za decu, što isključuje mogućnost da mogu da budu i ideološki nepodobni. Uostalom još se nikada nije dogodilo da se pomenuti  oglase povodom nečega, ili uzmu u zaštitu kolegu nebibliotekinog pisca, ako je dopao nemilosti državnih čuvara zadatih literarnih normi i obzira. Za razliku od njih nebibliotekini pisci jedva da traju i u realnom životu, a da ni sami ne znaju kako. A takvih u Kraljevu ima bar dvadesetak sa preko sto objavljenih knjiga.

Znajući situaciju u kulturi mislim da nema u Srbiji tog pisca ili skribomana koji ne bi voleo da bude PB. I zato se, valjda logično, postavlja pitanje: kako se postaje PB? Ko o tome odlučuje, kako, zbog čega i kakvi su to kvaliteti koje bi trebalo da poseduje kandidat da bi konkurisao, a da nije, recimo direktorkina sestra ili metaloglodač? Da se razumemo, nemam ja ništa protiv PB. Samo pitam ko je taj ko je ustanovio ovo zvanje i kako se postaje PB, jer mislim da bi to srpska javnost trebalo da zna, a i druge srpske palanke bi mogle da pođu za ovim epohalnim i poštovanja vrednim pokušajem da se bar neki od pisaca trajno zbrinu i uživaju status faraona.

A što se mladih tiče i njihovog statusa, ne preostaje im ništa drugo nego da guraju, što pre i što dalje odavde. Ili oni možda imaju neki bolji način da se njihov glas čuje, a napisano vrednuje. Uglavnom, sva mitologija  i sve čemu su nas do sada učili ne daje nikave rezultate. Možda je zato potreban neki drugačiji manje sizifovski, a više ahilovski pristup. No, to je na njima da odluče. Jedno je samo sigurno, ako oni ne povedu brigu o samima sebi sigurno je da to neće da učini niko drugi, pogotovu ne oni koji su od kulture napravili biznis, a za pravu kulturu ih, da izvinite, savršeno boli kurac.

Ivan Rajović