Odredi straha

Šta se to desi u ljudskom umu kada ga vlast toliko opije da je spreman na sve samo da sačuva poziciju? Znam da je pitanje detinjasto, ali ne mogu da ga sebi ne postavljam iznova svaki put. Tim pre ako su akteri u vlasti ljudi koje lično poznajem dugi niz godina i sa kojima živim u nekom lokalnom susretanju i kontaktima.

Na sami nagoveštaj da su se nekadašnji poslušnici i partneri u vlasti pobunili i da traže smenu čelne osobe jedne lokalne samouprave, partijska centrala SNS-a angažovala je svoj interventni kordon, istetovirane momke u crnim majicama i crnim džipovima. Dojurili su brzinom munje u varošicu koja je već atrofirala od nedostatka posla, investicija, zapuštenosti. No, još u ljudima zakuca srce i zatreperi strah, makar za goli život.

Interventni momci za podršku, uz pomoć onih lokalnih kvinslinga ( u ovom slučaju, članovi stranke ali izdajice svojih komšija i prijatelja), jure one „ što hoće da ruše vlast i neće više da pružaju podršku“.

I kreće hajka!

Sa po dva džipa, deset momaka, upada na radna mesta, presreće zaposlene odbornike na terenu, uvlače ih u autombile i onako zbunjene, uplašene, paralisane... ostavljaju u kabinetu predsednice da se pokaju i povuku svoj potpis za njen opoziv!

I to tako traje par dana. I nije prvi put. Ponavlja se u kratkom vremenskom periodu. Ali, ono što ostaje i kad se sve izgubi je ljudsko dostojanstvo. Strah prerasta u otpor, pobunu, nepristajanje. Progonjeni se skrivaju, ponovo potpisuju peticiju, traže zaštitu druge strane i kao u holivudskim trilerima, beže u egzil, u šumu, pod skrivene telefonske brojeve, skriveni i od porodice i prijatelja. Ali, na kraju se sve isplaitlo, odredi straha su pobeđeni građanskom neposlušnošću, nepristajanjem, otporom nasilju i brutalnosti, na miran način...

Ne zna čovek da li da se smeje ili plače?!

Ili da uzme one motke...?

Da se mi razumemo, sve stranke imaju te momke za zaštitu i intervenciju, ali ne deluju svi na isti način. U skladu sa sirovom i primitivnom politikom trenutno aktuelne vlasti, biraju se i postupaju i ovi „odredi straha“. Dobro, nisu tukli, ali tanka je linija bila da i do toga dođe.

Ali, epilog celog slučaja je da nisu ostvarili svoj naum. Predsednica kojoj je ime Božije i blagoslov u svakoj drugoj rečenici, svesrdno je prihvatila batinu batinaša, verovatno zato što je „iz raja izašla“. Da se ostane u fotelji ne pita se za cenu!

Ali, nesreća sa tim malim sredinama, provincijama, lokalima, varošima je što se zna kome je pasulj a kome pečenje na šporetu, što se zna ko s kim, kad i kako, što se zna i ono što se još nije desilo, a i što se moraš sresti, kad tad...

Pitam se, kakvo varenje imaju ti što su spremni i da prebiju svoje komšije da bi ostali na vlasti?

I pitam se, plaše li se oni nekoga?

Violeta Živkov