Pisanje uz vetar

Pesnici nikada, nigde tokom istorije nisu bili ni među prvih sto na spisku cenjenih zanimanja. Koja bi budala još traćila vreme na ubeđivanje svog mezimca da bi život trebalo da provede kao pesnik, a ne kao teniser ili starleta?  I to se pokazalo ispravnim. Pesničko zanimanje, bar u vreme tranzicije, doživljva se kao nešto najbesmislenije na svetu, kao prodavac soli na pustom ostrvu. Jer, poezija toliko nikome nije potrebna da postaje neophodna u smislu da oni koji dolaze posle nas znaju kako uopšte izgleda nešto što postoji, a što nikome nije potrebno, osim samozvanim pesnici koji na taj način samima sebi dižu rep plivajući na talasima sopstvenog samoljublja i u očima onih koji o poeziji znaju skoro toliko koliko i o kvantnoj fizici. I zato, manimo se tih zamlata koji su sinonim za ukletost u spisateljskom nazovi pozivu, osim ako se sticajem  udvoričkih okolnosti nisu dočepali budžetskih jaslica. Ali, manimo se i svih ostalih koji su i dalje skloni da se late tastature i otisak svog, uglavnom plitkog evroinegracionog uma, bace na ekran, a onda i šire. Sve su to budale, tvrdim na osnovu ličnog iskustva i dugogodišnje prakse.

Prema tome, potreba ili nagon, za pisanjem, ako je slučajno osetite negde u dubini svog tananog tranzicionog bića je porok neviđenih razmera koji bi odmah i po svaku cenu trebalo ugušiti i izbaciti iz svih svojih tanzicionih aktivnosti i agendi. Svojevremeno su postojali ljudi, dok je ljudi još bilo, koji su znali da presaviju tabak, da ispišu ono što ih tišti, ukažu na nepravdu prema sebi, a onda sve to lepo spakuju i pošalju Maršalatu, Predsedništvu, Vladi, Vrhovnom sudu i jebemliga kome, ili pokušaju da sve to "ture" u novine, kako se to nekada, a i sada, govorilo i govori. Negde duboko u sebi predosećali su nesrećnici da tamo gde treba postoji neko, važan, ko još ima duše  i koga će do suza dotaći njihov problem koji je već sam po sebi nepravda kosmičkih razmera. Ali istina je jedna i mnogo surovija i od najcrnjeg pesimizma jer nikada nikoga nije boleo kurac za ovakve dopise i ono što je u njima stajalo. A takvih skribomana je bilo na stotine hiljada, za razliku od vrlo neznatnog broja onih sa više samopoštovanja koji su dostojanstveno nosili svoju muku.

Ali, kada se jednom krene, onda više nema stajanja. I tako se došlo do profesije "žalbopisca" gde čovek tokom vremena do najsitnijih detalja  ovladava svojim problemom, paragrafima, zakonima, imenima sudija, lekara, političara, nazivima lekova, institucija i poznavanjem svega i svačega što je vezano za njegov slučaj. Ipak, slučaj se ne rešava i što duže traja, sve je manje izgleda da će biti rešen. Prosto, rešenjem problema baca se direktna krivnica na sve svoje perethodnike, čime s čitav sistem urušava. A sistem je trajna kategorija koja se samo nadgrađuje u svom birokratskom parazitizmu.

A što je najgore, žalbopisac svaki put, i uvek iznova, preživljava sopstvenu patnju, kao David Štrbac, sve intenzivnije i sa sve većim ubeđenjem u svoju čistotu i nepravdu koja mu je nanesena, a što ga sve skupa u sopstvenim očima čini tragičnom veličinom nalik nekom biblijskom svecu ili sve-tici. Feniksu, recimo.

I tako to traje sve dok jednoga dana ubogi presavijač takaka i turač pisama čitalaca u lokalne novine ne  pređe onu crtu koja ga od prisilnog neurotičara vodi do statusa ozbiljnog duševnog bolesnika-ludaka, prosto rečeno, kakvima danas ova tranziciona tvorevina obiluje.

Prema tome, ako je tako bilo u nekim vremenima koja su prethodila ovima, što znači da su bila bolja ako smo uvereni, a jesmo, da gore ne može, mada nas je sramota koliko nam je dobro, onda zaista nema smisla pisati bilo kome bilo šta. Jednostavno i usmeno rečeno - tko ih jebe! A da bi to izgovorio neko u Srbiji mora da bude lik - Miloš Obilić, jer koliko god smešno zvučalo tek u ovakvim vremenima postaje jasno kolika hrabrost, ili ludilo, je potrebna relativno razumnom i osrednje odvažnom skribomanu da šljamu kaže da je šljam, psihopati da je za hospitalizaciju, a mediokritetu u vlasti da je kreten.  Eh, kako je lako blo biti kritičar razumnih ljudi, onih koji znaju koliko ne znaju i koji su koliko-toliko u stanju da cene tuđe literalne kvalitete, ako ih ima. No, čini se da takvih više nema, bar u politici od koje nam život zavisi.

A vrlo je teško sa ovima koji predstavljaju ljudski talog, a koji se se u tranziciji dokopali vlasti. Kako razgovarati sa nekim ko misli da je Platon fudbaler Brazila, posečeno stablo na nekom od beogradskih bulevara ili jedan od mostova u Veneciji, kako posavetovati onog koji se teleprontuje sa jednog mesta na drugo, italijanskog političara oslovljava sa mortadela, a jedrilicu  zove bespilotnim vazduplohovom? Teško, naravno.

Kako edukativno uvrediti nekoga za koga šta god da mu kažete predstavlja pohvalu u odnosu na samu suštinu njegovog parazitskog bića? Postoje u tranziciji individue koje su, jednostavno, neuvredljive i o koje se svaki savet, prigovor, pogrda ili najdobronamernija kritika odbija i klizi sa njihovih uštogljenih trupina kao razbijeno jaje na pleksiglasu. A oni su najgori, jer su to relikti ljudske demencije koji samo hirurškim koridorom mogu biti iščupani iz kolektivne svesti čovečanstva i njegove psihofizičke egzistencije. Dakle, „Ćutanje je zlato“, rekao bi narod jer samo „Ispod Mire, trista vire“. Tako i ja, ne pišem da me shvate, već samo da učmale, zapostavljene mozgiće uputim na same sebe. Jer, ko do sada nije shvatio, nikada neće, a ko jeste taj zna šta mu je činiti.

Ivan Rajović