Poetika nepristajanja

Filološki fakultet u Beogradu dodelio je predsedniku Srbije povelju zahvalnosti, jer je prepoznao projekte fakulteta kojima je dao punu podršku u organizaciji i sprovođenju. Bolna slika jednog vremena tralalajki, kako bi rekao jedan aforističar, i bolna cirkuska predstava u kojoj su se u ulozi klovnova našli i profesori i studenti. Održao je predsednik govor o značaju obrazovanja, i održao panegirik profesiji učitelja, koja je jedna od najvažnijih u civilizovanom društvu. Filološki fakultet, kao univerzitetska majka svim obrazovnim institucijama, koja u svojim nedrima nosi besmrtnost, istoriju, jezik, identitet, svu mudrost reči, koja se vekovima prenosila sa kolena na koleno, poklekla je pred naletom bajčetinske tranzicione trice, nama kao kazne dodeljene na izborima 2012. godine. I koga još za to boli članak, posebno umorne prosvetne radnike, penzionere i visokoobrazovanu kolonu koja pasoše drži kao zapete puške, a naročito polumrtvu radničku klasu, sa minimalcem na čelu, koju posećuju blagodarni sudski izvršitelji.

Sad, možemo da kukamo koliko hoćemo − tranzicioni patuljak je hteo-ne hteo prihvatio sve ovo što se dešava oko nas − jer tranzicioni kepec je spodoba korisna samo za jednokratnu upotrebu, lišena duhovnog oplemenjivanja, uvučena u potrošačko društvo nemilosti − hoarding rekli bi Englezi − u misao o nagomilavanju zaliha i materijalne dobiti po svaku cenu. Za tranzicionog kepeca svaki vid protesta, kojim bi se zdrav razum postavio kao osnovica jednog društva, postaje besmislen. Ni na Filološkom, ni na Pravnom fakultetu, pre neki dan, kada je premijer u jednoj sasvim opuštenoj varijanti govorio o promeni Ustava, jer Evropska unija to zahteva, nismo imali priliku da vidimo verbalnog Gavrila koji bi samo postavio pitanje, iskazao svoj bunt prema pošasti koja nas je zadesila nakon dvanaestogodišnje demokratske otimačine. Uglavnom, muk tokom govora i zvuk frenetičnog aplauza nakon njega, koji se prolama preko televizijskog ekrana u domove širokih narodnih masa. Nema ni verbalnog Gavrila, ni opozicionog Crnog Đorđa, samo raštimovani komformistički krug dvojke koji prebrojava svoj potraživački konto od svojih još uvek vernih glasača.

Teško je danas biti poštovalac poetike nepristajanja. Ona zahteva žrtvu i odricanje, klizeći start koji nosi rizik da polomite i noge i ruke, da postanete ovovremeni buntovnički bogalj, i da budete poneseni na krilima bespuća, totalno odbačeni od mejnstrima i namenute kulturne forme samoopstajanja i pravdopreziranja.

Poraz tzv. intelektualne elite danas je doživeo svoj vrhunac. Ona je samoživa, pohlepna i osetljiva samo na sopstvenu kožu. Ona doživljava tranziciono trulo kompromiserstvo i kezi se ispred kamera kiselim smeškom, priznajući, i aplauzom i himnom hipokriziji, da je spasavanje sopstvene zadnjice najveće dostignuće savremenog čoveka. Intelektualca u suštini ne krasi samo elokventnost, mudrost, potraga za rešenjima uz neprekidno postavljanje pitanja.  Njegov prepoznatljiv oreol treba da bude hrabrost; rešenost da se suprotstavi najezdi institucionalnih glodara. Tu lekciju nismo naučili.

Neoliberalni čovečuljak danas ne prepoznaje poetiku nepristajanja. Zašto? Zato što nam se čini da je više pitanja nego odgovora. Kako se pitanja nagomilavaju, odgovori za njima zaostaju u novokolonizovanoj truloj Evropi, jer koliko god se Faust trudio da dokaže da je protiv đavolje rabote, po nekom nepisanom pravilu na kraju sklapa savez sa njim.

Ivan Novčić